Zašto večeras neću doći na svoju promociju?

Razmišljala sam, napisati ovaj tekst ili ne? Nisam osoba sigurna u sebe ali često znam analizirati ljudske slabosti, popovati, napadati hrvatske radnike koji poput robova šute i svim čulima osluškuju što im gazda kaže. Nigdje prosvjeda, nigdje potrebe da bi se diglo glas. Netko nam je rekao da živimo u opakim vremenima, kriza je svjetska, teško je danas poslodavcu radniku \”dati\” plaću.

\"Ropstvo\"
Mi u Hrvatskoj \”dobivamo\” plaću, ništa mi nismo zaradili. I dok tako ja seciram bijedni sklop razmišljanja hrvatskih radnika istovremeno podnosim mobing svog izdavača. Njegov i moj odnos je odnos nasilnika i žrtve. Žrtva pritom osjeća snažnu potrebu da svoj sramotni status i stav sakrije od ljudi kojima propovjeda kako se treba boriti za dostojanstvo. Koja sam ja licemjerka?

Bit ću precizna. Večeras sam u zagrebačkom Profilu trebala imati promociju svoje knjige \”U Zamlji Krvi i Idiota\”. Sve je dogovoreno, plakati negdje vise, bar tako su mi rekli, ali ja doći neću. Zato jer mi Izdavač VBZ duguje osamnaest tisuća kuna od prodaje knjiga \”Dabogda te majka rodila\” i \”Kad je muškarac peder, kad je žena kurva\”. Isplata kasni nekoliko mjeseci iako su rokovi fiksni.

Razlozi su šareni: teška vremena, vas plaćamo više nego druge, druge pisce uopće ne plaćamo pa šute, ni nama ne plaćaju, ipak ćete vi dobiti te pare, čak i \”neće vam  zid pasti na glavu ako pričekate\”. Zid mi zaista neće pasti na glavu ali moram priznati da se u krvavoj borbi za svoju lovu osjećam, blago rečeno, posramljeno. Poput kurve koja ima sifilis a baš se nikome ne može povjeriti jer su \”vremena teška a raditi se mora\”.

Jučer se na mene pucalo iz svih topova i preklinjalo da \”ne iznevjerim svoje čitatelje\”, \”mnogo njih će doći\”, \”imate li neku ideju što ćemo im reći kao opravdanje\”. Ni u jednom trenutku mom Izdavači nije palo na kraj pameti da mi plati dug.

Znam da nikoga u Hrvatskoj ne zanima status pisca. Pisci su ljudi koji se bave poslom za dušu, sam čin pisanja po mišljenju većine trebao bi im biti plaća. Kad im se objavi knjiga morali bi od sreće nogama lupati po guzici. Ne slažem se s tim jer svaki pisac potpiše nekakav ugovor, njegov posao ne razlikuje se od posla kuhara u nekom hotelu ili radnice u tvornici košulja.

Postoji ipak razlika. One radnice ponekad vrisnu, pisci i pisačice šute jer se osjećaju krivima što se bave poslom koji vole. Ja sam, tako mi govori moj izdavač, jedno od najbolje plaćenih ljudskih bića koje u Hrvatskoj živi od pisanja. Bit ću precizna. Za knjigu koju sam pisala tri godine dobit ću, u ratama, naravno, pet tisuća eura. Za moje kolege i kolegice mislena imenica.

Kolika je to plaća? To je 1666 eura godišnje. Mjesečno je to, nisam neki matematičar pa me provjerite, 138,5 eura. Znam, reći ćete, tko mi je kriv da se bavim ovim poslom. Nitko. Ali pitam ja vas i sebe zašto se ni za tu bijednu svotu ne mogu izboriti iako ugovor izdavača obavezuje? Reći ćete mi da se ni vi ne možete izboriti za svoju plaću.

Eto pitanja svih pitanja. Zašto šutimo? Zašto pušimo priče o \”teškim vremenima\” dok naši gospodari žive životom koji mi možemo samo sanjati ili pisati o njemu. Čini mi se da svi postupamo na isti način zato jer se sramimo svoga statusa. Prestrašili su nas.  Ako šutiš možda ćeš crkavicu dobiti kad-tad, ako govoriš nikad.

Jučer sam bila u strašnom stresu dok sam se uporno uzalud borila za davno zarađenu lovu. Čitavu noć nisam spavala, srce mi je gotovo iskočilo kroz grlo. Danas sam se osjećala ubijeno jer nemam muda učiniti ono što drugima stalno preporučujem. E, pa, učinila sam to i osjećam se dobro.

Dok ovo pišem tlak mi pada, srce kuca normalno a u mene se vraća životna radost. Rekla sam, rekla sam, rekla sam. Reeeklaaaa sam! Ubila sam bijednog crva u sebi! Proslavit ću ovo! Otići ću sa unučicom u riječko  Gradsko kazalište lutaka i još jedanput odgledati \”Koka-Kokone\”. Sjajni glumci, iskrena publika, neodoljiva dječja radost. Nema veze što možda nikad nakon ovog teksta neću vidjeti svoj zarađeni novac.

Vi koji budete večeras čuli da nisam došla na promociju \”zbog bolesti\” , pretpostavljam da će to reći, ipak sam ja gospođa u godinama, morate znati da se danas osjećam zdravo i čitavo. Jako, jako mi je žao što se nećemo vidjeti.

foto: dualdflipflop

51 Comments

  1. Danijela 18.04.2013
  2. Daniel 18.04.2013
  3. Dusko Drobac 18.04.2013
  4. Samo ja 18.04.2013
  5. Slavica 18.04.2013
  6. Josipa 18.04.2013
  7. nikolina 18.04.2013
  8. jasna 18.04.2013
    • S.L. 18.04.2013
    • Slaven Hrvatin 18.04.2013
      • magnaterra 19.04.2013
  9. Miomir 18.04.2013
  10. Andro Mošić 18.04.2013
  11. Jasna 18.04.2013
  12. mahotinemaho 18.04.2013
    • Miki Maus 19.04.2013
      • mahotinemaho 22.04.2013
  13. Izdrzavano lice 18.04.2013
  14. Zvone 18.04.2013
  15. sonja 18.04.2013
  16. Jedi knight 18.04.2013
  17. ZMRKI 18.04.2013
  18. Nataša Cvetković 18.04.2013
  19. martina n. 18.04.2013
  20. mario 18.04.2013
    • Miki Maus 19.04.2013
  21. Knjižničarka 18.04.2013
  22. Nataša 18.04.2013
  23. Dubravko Sambol 18.04.2013
  24. branislav 18.04.2013
  25. Dejan Adamović 18.04.2013
  26. ana radmilović 18.04.2013
  27. marija banković 19.04.2013
  28. stane 19.04.2013
  29. Libero 19.04.2013
    • Zgubidan 19.04.2013
  30. Lakše je prostačiti i govoriti poluistine 19.04.2013
    • Janko 22.04.2013
  31. Prevodilac iz Srbije 19.04.2013
  32. L.Avica 19.04.2013
  33. Franny 19.04.2013
  34. zizi 19.04.2013
  35. maja 20.04.2013
  36. maja 20.04.2013
  37. Igor Kostelac 20.04.2013
  38. ona 21.04.2013
  39. lidija 23.04.2013
  40. SanjaC 27.04.2013
    • Slaven Hrvatin 28.04.2013
  41. Pomorac 08.05.2013