“Tko je?”
“Ja sam, nona, otvori vrata.”
“Krešiću, Isuse Kriste, dva su ujutro, što radiš u ovo doba vani?”
“Prebili smo jednog tipa, bježim od murije.”
“Krešo, na što ličiš, udebljao si se dvadeset kila, bit ćeš k’o vepar… koga ste prebili… dodaj mi čašu vode…”
“Nona, to su mišići, šta se treseš…”
“I sav si u crnom, izgledaš k’o lopov u crtiću, samo ti vreća fali…”
“Imam ruksak.”
“Koga ste prebili, završit ćeš na robiji…”
“Tomina bivša cura Sendy nogirala je tipa, on joj stalno prijeti, prošli ponedeljak ju je ispljuskao ispred škole, stariji je od nje deset godina, jebeni purger…”
“Zašto joj roditelji nisu zvali policiju…”
“Ma, daj, nona, njegov stari je veliki zagrebački kriminalac ili tužilac…”
“Da li je gospodin kriminalac ili tužilac…”
“To ti je isti kurac. Lik je studirao u Americi…
“Koji lik?”
“Ovaj koga smo prebili. Kriminalci su njegovom ocu nosili lovu za školovanje smeća…”
“Odakle ti to znaš?”
“To znaju svi u Hrvackoj osim tebe…
Razbili smo mu ruke i noge i na kurac mu stavili mrtvu kokoš da izgleda ko terorizam i zločin iz međunarodne mržnje i još vjerske… Sendyn otac nam je dao pet tisuća eura…”
“Ti si lud. Naći će vas…”
“Ovaj put će dignuti svu muriju na noge, ali nas neće naći. Ne brini, nona. Ako budu zajebavali, imamo mi i noževe…”
“KREŠO!”
“Šta?”
“Ja te ne prepoznajem, ti si pravi razbojnik… Ako misliš od mene izvuć lovu ni letva ti neće pomoći. Sutra ću dobiti dodatak na penziju…”
“Koliko?”
“Šest eura po godini staža, šest puta četrdeset…”
“U, jebote! Bravo, nona! Ja sam razbojnik, a onaj tvoj Car gore je Djeda Mraz…”
“Meni malo treba…”
“Zato vam i je tako jer vam malo treba.”
