Da imam lovu, ozbiljnu lovu, da li bih imala i muža? Čemu služe muževi? Kad sam bila mlada muškarci su mi služili isključivo za seks. Bilo mi je bitno da im se diže i da ne govore previše. Udala sam se jer nisam željela biti perverzna luđakinja bez djece. Takve svi žale, o takvima se pjesme pišu, nad takvima plače i maslina i drača i kamen i stina i naša Domovina.
Nije se lako rastati kad je jedino što te vezuje imovina i specijalistički pregledi. Uvećana prostata? Rak ili je ipak treba samo brušenjem smanjiti?
U mojoj su se krvi pojavila neka slova koja znače da imam previše mokraće kiseline u krvi, ili tako nešto. Ta se slova dešavaju ljudima koji vole pršut i crveno meso i kobasice. Ništa od toga ne jedem osim pršuta i kobasica, uskoro će me boljeti palac na nozi i koljeno, vrištat ću od boli, rekla je doktorica.
Ona je mojih godina, i ona bi se razvela. Oni imaju kao što i mi imamo, djecu, kuću, auto, stan, unuke, barku, vrt u kome rastu crne rajčice. Moj život i život mojih bogatih vršnjakinja je život bez problema. Davež neviđeni.
Ovih sam dana dobila lovu, ozbiljnu lovu. Moj mi je otac ostavio terene iznad Mošćeničke Drage, a ja sam ih prodala najuglednijem zagrebačkom kriminalcu koji ni po novom Kaznenom zakonu neće u pritvor. Trenutno je na slobodi jer je platio ogromnu jamčevinu. Da je ovaj kriminalac tamo gdje bi trebao biti ne bi od mene kupio teren, morala bih ovoj i ovakvoj državi biti zahvalna. Da nema mafijaša ja ne bih došla do love i ne bih mužu rekla, od danas, tvoja prostata tvoj problem.
I, šta mislite, jesam li mu rekla? Nisam. To ne izgovara nijedna od mojih vršnjakinja iako sve u ormaru stalno gledaju u crninu koju će na sebe navući ako bude boga i pravde.
Zašto se ne razvodimo, mi bogate, mi site svojih muževa, mi majke stare djece i gotovo odraslih unuka? A mogle bismo uživati u životu. BITI SAME! Ne bismo u sebi gušile neopisivu mržnju kad te on nevino upita, što ćemo danas kuhati? Mi ćemo kuhati? Otkad to mi kuhamo? Otkad to mi uključujemo perilicu? Otkad to mi urlamo kad Rijeka osvoji nekakvu limenu padelu?
Tko je čovjek s kim živim? Što nas povezuje, što nas dijeli? Povezuju nas odlasci na sistematske preglede, rasprave o bolestima i nezahvalnoj djeci, dijeli nas…
Ništa nas ne dijeli. Povezuje nas ogroman neinteres jedno za drugo. On misli da je Tuđman otac Domovine, meni se za Tuđmana jebe, ja mislim da Hrvatska nema oca, da je kopile. On hoće seks, ali ne može, ja neću seks, ali glumim da hoću jer on želi da ja hoću iako on ne može. Pa ga ja svaki put nakon što on sat vremena ne može pogladim po glavi i kažem, jebeni Gastal. Dok izričem, jebeni Gastal, molim boga da nikad ne bude bolje. I neće biti. Što ljudi nalaze u seksu? On je alergičan na pasje dlake.
Da sam sama imala bih kuju, zvala bi se Dijana, gledala bih Dijanin pogreb tri puta mjesečno i plakala dok bih jela hranu iz kartonske ambalaže i ne bih se javljala na telefonske pozive i ne bih slušala kako mi prijateljice govore, ti si luda. JA NISAM LUDA!
PA ZAŠTO SE ONDA NE RAZVEDEM sad kad imam lovu, a lova je sloboda? A što bi ljudi rekli? A što bi djeca rekla? A što bi unuci rekli? A što bih ja okolo govorila ljudima koji bi rekli ono što bi rekli?
Ostajem u braku užasnuta i brakom i rastavom. A život je samo jedan i klizi, klizi, nestaje i topi se. Ne volim nikoga oko sebe, ali zašto ne volim sebe danas kad imam novac, ozbiljan novac i kad bih mogla svakoga poslati u kurac?
Umrijet ću kao pristojna žena koja je sebe jebala do posljednjeg daha.