Čitav sam život čekala ljubav. Ne ljubav, Ljubav. Ljubav sa velikim LJ. Željela sam sresti biće koje ću bezuvjetno voljeti.
Od svojih sam muškaraca mnogo tražila. Morali su biti pametni. Što je pamet često sam se pitala kad bi se onaj za koga sam jučer mislila da je Tesla preko noći pretvorio u saborskog zastupnika.
![\"Baloni\"](\"http://www.rudan.info/wp-content/uploads/2012/09/baloni.jpg\" "\\"Baloni\\"")
I željela sam strast koja će me lomiti do smrti. Znam da zvuči nevjerojatno ali mislila sam da postoji jedan muškarac koga ću moći upotrebljavati čitav život.
Ono, ugledaš ga na cesti nakon trideset i pet godina braka, klecaju ti koljena, ruke drhte, jedva čekaš da ga strpaš u krevet ili odvučeš u mračni kut pokraj glavne gradske apoteke.
Oko tebe autobusi, ljudi gmižu obuzeti deprom, automobili jure, bolesnici shrvani virusom koji izaziva teški proljev u repu čekaju u apoteci na linex ili nešto drugo…
A ja, prikucana uz trošni zid širim noge svome suprugu s kojim sam proslavila srebrnu ili neku drugu metalnu godišnjicu.
Nema toga. A svi ženski listovi pišu da ima i da bih morala raditi na tome. Raditi? Nikad nisam saznala kako se ljubav može održati krvavim radom.
Mnogo i premnogo sam očekivala od mojih muškaraca. Da budu fenomenalni u krevetu ili na nekoj drugoj lokaciji. Da u Vinodolu ne sline kad pokraj njih prođe par dugačkih, mladih nogu.
Da ne požele ni ženu ni muža bližnjega svoga. Da mi kupuju knjige, kolače, cipele, torbe, satove, kozmetiku. Da mi plaćaju frizere, šminkere, manikere, pedikere…
Da od mene traže kompletan ručak jednom godišnje, na moj rođendan. Da svakoga dana jedemo u restoranu. Da vikendom odlazimo na par dana u Orebić ili neko drugo krasno mjesto.
Da putujemo na Siciliju, u Madrid, Lisabon, Berlin, Firencuuuuu…Da mi bude vjeran, da me vozi kamo mi padne na pamet i kad mi padne na pamet, da me nauči kako se uključi teve, ubaci dvd u nešto crno, da mogu gledati Prohujalo s vihorom i kad njega nema doma. Da ga ima doma.
Da, čim završi sa poslom, bilo kakvim poslom koji donosi lovu, odmah krene prema našem toplom domu u obliku krasne kuće pa skuha nešto jestivo što ne deblja.
Da mi kupuje čokoladu od koje neću dobiti migrenu. Bijelu, vrhunsku. Da ode do Lumezija i kupi skupu ogrlicu i da se ne ljuti kad ja odem Lumeziju i zamijenim je za još skuplju.
Da sa mnom satima šparta Zagrebom u lovu na tamnozelene cipele. Vidjela sam Severinu kako ih u Gloriji njuši. Da mi nikad, nikad, nikad ne kaže, što će ti pedeseta torba a stalno nosiš onu ljubičastu.
Da mi ponavlja kako nema smisla da očajna buljim u ogledalo i u njemu uzalud tražim lice cure iz sedamdeset i neke.
Toliko sam toga željela i još uvijek želim od muškaraca moga života. Ne kažem da nisam sve to dobila. Pa ipak, nije to to.
Moja ljubav nikad nije bila bezuvjetna. Kad bih saznala da me muškarac vara ili da će mi muž saznati za vezu, prekinula bih. Da mi je partner bio ubojica, prekinula bih. Da čovjek s kim živim prokocka sve što je njegovo, prekinula bih. Da više voli svoju majku nego mene, prekinula bih. Da me tresne, prekinula bih.
Znali su oni to. Uvijek je bilo sve po mom. Nikad me nije ostavio muškarac. Trebala bih biti presretna zbog toga, svi mi to govore, navodno boli kad te partner šutne. Plačeš, mijenjaš frizuru, sise, mršaviš, odmah uskočiš u drugi krevet…Pojma nemam kako to izgleda.
Želim reći, nedavno sam se zaljubila. Prvi put u životu konačno, beznadno i bezuvjetno. Da me moja Ljubav tresne, oprostila bih. Moja Ljubav više voli mamu nego mene, razumijem. Troši moj pare, ne bunim se.
Kad svoju Ljubav sretnem na cesti čitavo mi se tijelo trese. Ako je ne vidim tri dana padam u ovisničku krizu. Toliko sam zaljubljena da često poželim progutati Ljubav. Uvijek je zagrlim kao da nam je to posljednji zagrljaj. Svaka njena riječ je Arsen Dedić iz najbolje faze.
Kad zakašlje ja sam bolesna. Kad je loše volje padam u depru. Kad plače i nikako neće u vrtić meni se srce kida. Sinoć mi je u kazalištu rekla, gledale smo Tri praščića, nona, ne boj se, ja ću te čuvati od vuka.
Dogodilo mi se ono u što nikad ne bih povjerovala da će mi se dogoditi. Dogodila mi se Ljubav sa LJ velikim poput nebodera. Kakva sreća. Umrijet ću zaljubljena. Beskonačno i bezuvjetno.
Malo “lakša” tema nego inače, stvarno ste zaljubljeni 🙂
Umreti zaljubljen … kako to božanski zvuči … ljubav jeste bezuslovna …a sve ostale racionalne varijante koje pametnjakovići zovu kompromisne su kompromisi sa samim sobom a zatim sa ostalim manje važnim subjektima (objektima)… dakle kompromise ne podvodim pod ljubav … niti ih želim u svom životu … delimično prezirem one koji žive u prekrasnim kompromisnim životima ali sa druge strane ostavljam mogućnost da nisu u pravu i da su možda oni ti koji nose breme nekakvog stvarnog (čitaj:kompromisnog) života, a ja koja se osećam slobodna kao ptica na grani, možda želim bajku, čekam bajku … i nadam se da ću umreti u bajci …
…sve u svemu … ne mogu načiniti taj kompromis i poznajem nekoliko veoma vrednih ljudi koji takođe ne pristaju na to … ko je u pravu, ko u krivu …
Ta je ljubav uvijek čučala u tebi, ali nije naišla osoba koja bi je znala pokrenuti.
Noni dignuti spomenik 🙂 uspjela je u životu otkriti ono što je dugo zatomljivala. Čestitke !
Ispravka: da nisam upravu (umesto da nisu upravu)
Samo sam čekao da VR pokaže svoje pravo lice.
Nakon bezbroj priča o odnošajima i mimoilaženjima, dogodio joj se odnos i susret.
Thumbs up!
Satira, obožavam satiru, i prošli tekst je fenomenalan. Nadam se da ću i ja imati unuke i tako nadahnuto pričati i razmišljati kao naša miljenica.
Je li neko od ovih komentatora uopšte pročitao tekst do kraja?
Zaboravila si reći da u svakoj srceparajućoj baladi ne vidiš ljubavnika, već tog malog princa. Da ti dete pribacuje zašto ga nisi nikada voleloa toliko, kao njegovo dete. Da, to je njegova visost UNUK ili UNUKA. Često sam razmišljao o tom fenomenu (ljubav prema unucima) i zaključio sledeće: Da bi čovek voleo bezuslovno, mora doći u neke godine kad je ljubav sazrela. U mladosti smo drčni, sirovi, kratkog fitilja, sujetni, sebični pa nam je ljubav nervozna, nesigurna, trapava i tragikomična. Kada, sa godinama, dovedemo mnoge stvari u red, tako biva i sa ljubavi. Tad smo spremni i sposobni voleti bezuslovno, ali nam nije telo adekvatno, ostarilo je. Šta nam drugo preostaje nego da volimo nekoga ko nas neće povrediti, nekoga ko ne zna koliko smo stari i ružni, ko ne traži da se skinemo, neko koga možemo obmanuti, To su naši prinčevi i princeze. Ponosimo se sobom što nas vole nevino i iskreno. To nam je uspeh ? Mi smo ih uhvatili neiskvarene i naivne. Kad krenu u jaslice ili zabavište, steknu prvu simpatiju, počinju kalkulisati i učiti o ljubavi. ”Ljubav je partija šaha, gde je taktika veoma bitna”. ”Ne smeš se ofirati, kad si zaljubljen, već moraš taktizirati i kriti prava osećanja”. Tada prvi put primetimo da nismo tako interesantni i da nismo toliko voljeni i da postoje neki drugi, bitniji. Tad budemo povređeni, ali opraštamo, ponosni jer znamo da smo stvorili još jednog kalkulanta, prema svome liku. Eto kako ja vidim tu ”bezuslovnu ljubav”.
:”-)
Vedrana, moraš upoznati moju mamu, ona tak kak i ti samo tri puta, jer ja imam troje. Jedino, prijedlog, ako to radis, nemoj zvati pet put dnevno, sa prestrasenim tonom, bez kurtoaznih laprdanja, kak je x, y, koje unuce je već bolesno ;-)).
Radujem se stanju u kom se nalazite. Ma sta bio uzrok, velim Vam da to bude strast koja će Vas lomiti dugo, dugo. Dugo.
I meni je unuk ljubav mog života. Umreću tako zaljubljena.
e jbg vedrana.
a ja se bas bila ponadala..
Njušim u textu blagi dašak mizoginije. Žena a mizogin. Fora. Mislio sam da je takvo što nemoguće.
Uvek sam se čudio i grozio baba i deda kako su dosadni sa svojim pričama o unučićima.
A onda sam ja dobio unuka Borisa i nema dosadnijeg dede od mene.
Volim ga najviše na svetu.
Tek toliko da znate.
da to je ljubav……duhovna i beztjelesna.
(al, još uvijek želim da drhtim i nedavno sam to prošla…strast
je prekrasna kao i ljubav).
Neznam Vedrana dali je ovo sarkazam ili stvarnost, prije bih rekla sarkazam. Ja obožavam svoje unuke, ali moja djeca su još uvijek na prvom mjestu. Ne razumijem tu glupost o unucima.
Od zaljubljenosti u suprotni pol do zaljubljenosti u isti….odnosno,od ljubavi prema muskarcima do ljubavi prema unuci……Vedrana,drz se starih drmanja i resetanja…:)
. . .
“And in the end,
the love you take
Is equal to the love you make”
<3!
The End, (Lennon/McCartney) – The Beatles, September 1969
Niti jedanženomrzac ne bi bolje opisao ženski rod od ovoga ovdje. A spisateljicu sam uvijek smatrao osobom koja je realna i iskrena. Da to je žena i to je ženina ljubav prema muškarcu! Ovo niko ne komentira,svi se razniježe na unučiće koji će zagorčavati život svojim roditeljima,a koji su to opet radili svojima. Uostalom i to sve je Vedrana već doživljavala i opisivala.
Znači, moja mama je bila u pravu kad mi je rekla : vidjet ćeš, zlato, unuci se vole više nego djeca. Ne znam zašto je tako…
Hahaha, umrla sam od smeha na Sarin komentar… I ja se ponadala… Al’ dobro, bezuvetna ljubav prema unucima se apriori oprašta. Nadam se da ću je i ja doživeti.
Savrseni tekst. Samo moras da uvidis da je to za sada dvostrana ljubav ali, kad odraste unuk, postaje jednostrana ljubav. Isuvise je to celjade “zaljubljen” u zivot oko sebe i onda samo “Hello, baba – goodbye-baba”. Zato jedan savet, Vedrana. Zaljubi se u coveka ali ga tretiraj kao unuka i ljubav ce da cveta i da se razvija u nesto fantasticno. Imam to iskustvo i ne patim toliko zbog odraslog unuka.
Ma sjajna je u svakom delu ovog članka..
Obozavam svoje unuke,sunce me ogreje kad ih vidim,ali najvise na svetu volim svoga sina,koji najvise na svetu voli svoju decu.Nije tacno da se unuci vole vise nego vlastita deca.
Ako netko kaže da više voli unuka (unuku) od sina (kćeri) onda taj najvjerojatnije zapravo ne voli nikoga – osim možda sebe…
Prave ljubavi postoje! Tri u sto godina. -nepoznat-
Misllim da se ne moze usporedivaati ljubav prema osobi s kojom dijelis stol i postelju prema ljubavi prema unucima. To su dvije potpuno suprotne vrste ljubavi, premda i pred jednom i drugom koljena klecaju.
Lipo!