Ženin najbolji prijatelj

Da sam ga upoznala na vrijeme…Moj bi život bio drugačiji. Kad sam bila mlada mislila sam samo na seks. Bilo mi je bitno da muškarac bude visok, da ima lijepe zube, da bude vitak, da se pere i da šuti. U pravu ste. Morala sam pristajati na kompromise. Kako ženi idu godine, tako joj padaju kriteriji. Uzmi što se nudi. U moje vrijeme žene bez muža nisu bile u modi.

Udaja je bila ulaz u normalnost. Staro normalno bilo je donositi mu čiste gaće kad bi žuto naprijed postalo žarko žuto, a smeđe otraga boje čokolade za kuhanje. Svjetlije nijanse ostavljale su ga hladnim: „Samo pederi mijenjaju gaće svaki dan.“ Morala sam kuhati, davati pičke, dodati novine, biti daljinski jer je daljinski bio daleka budućnost, brinuti o djetetu. Dijete je muškarcu trofej, dokaz da mu u jajima ne plutaju mrtvi spermiji. S trofeja žene prašinu brišu. Naučna istraživanja su pokazala da 20% djece u Evropi nema veze s ocem koji misli da su njegova. Naš sin je bio u onih osamdeset posto. Nažalost.

S vremena na vrijeme iskočila bih iz tračnica. Moji bi mi vršnjaci u krevetu pričali o ženama koje ih ne razumiju, starcima koji nikako da umru, razmaženoj djeci i kreditima. Mlađi od mene obećavali bi mi brak, „kad diplomiraju“. Da, teško je naći muškarca koji šuti.

Tko je ženin najbolji prijatelj saznala sam kad mi je bilo oko trideset i pet. Prijateljice su mi rekle: „Nemoj zajebavat’? Mi ćemo te upoznat’.“  Popustila sam jer mi je život bio nepodnošljiv.

Ubijalo me glačanje, pripremanje riže al dente, jebanje na uvijek isti način, on dolje, ja nigdje. Gledanje nogometnih utakmica me davilo. Bilo je to sedamdeset i prve. Naš sin u kolicima i  njegov otac na kauču gledali su utakmicu Brazil-Jugoslavija. Mali monstrum buljio je u Pelea, bila je to njegova oproštajna utakmica, i rekao: “Puši kujac.“ Jebote! Pred očima mi je rastao peder kome ništa neće biti sveto. Otac je oduševljeno urlikao.

Toga sam se dana odlučila razvesti. Nažalost, prošlo je mnogo vremena dok nismo potpisali papire. U međuvremenu, iz dana u dan, iz godine u godinu, šareno lijevo, bijelo desno, dječje bolesti, besparica, muževljeva otvaranja usta koja bi mi uvijek izazivala žestok svrab po čitavom tijelu. Život s glupanom gori je nego odlazak na abortus bez anestezije. Instrukcije. Preklinjanja. Učitelji milosti puni koji su mi govorili kako je plod utrobe moje „bistar“, ali to vješto skriva.

Tada je u moj čemerni život uskočio ženin najbolji prijatelj. Kao da je jučer bilo. Svekrva je odvela unuka na rođendan nekom njemu sličnom. Muž je sa sebi sličnima otišao na utakmicu. Navijači su svi isti. Urlaju na tribinama i svoje jadne kožice nude na žvakanje sirotom sucu i protivničkim igračima. Otac moga djeteta navijao je za Zvezdu, dvadeset godina kasnije spavao je u Dinamovom dresu.

Onoga sam dana zaključala vrata sobe. Nitko ga nije vidio. U polumraku smo bili sami. On i ja. Šutio je, šutio je, blagoslovljen bio. Ni ja njemu nisam govorila, kad ćeš jednom ti oprati suđe, dijete nije samo moje, mrzim te, mrzim te, mrzim te. Zabila bih ti nož u leđa da se ne bojim robije. Otišla bih da imam kamo. Čitav sam dan kuhala janjeću glavu dok me mrtva životinja gledala mrtvim očima. Ni hvala mi nisi rekao. Siroto janje. Položilo je život na oltar naše mržnje.

Šutjeli smo. On je bio nijemi junak mojih snova stvoren da pauze u horor filmu u kome sam živjela pretvori u vatromet. Da sam prije znala…Moj sin nikad ne bi bio najgori đak u povijesti svoje osmogodišnje škole. Njegov otac ne bi bio njegov otac, ni moj muž, ni zagađivač moje okoline, ni moj bivši muž na koga mi se i danas diže želudac.

Da sam znala…Već godinama znam, hvala bogu. „Jedini pobjednici u životu su oni koji kontroliraju igru“, rekao je davno Meyer Lansky, jedan od najvećih američkih gangstera.

Ozbiljno? Cureeeee? Nemojte zajebavat’! Nemate doma vibrator?

 27,325 total views,  75 views today