Moj mrtvi otac

Ovaj tekst objavljen je 2006. godine u Nacionalu, a kasnije u knjizi \”Kad je žena kurva/Kad je muškarac peder\”.

\"Otac\"
Osjećam, ne zanima vas ova tema. Vaš je otac obični tata koji će umrijeti kad ostari, danas vam sina vodi u vrtić, kćer na gimnastiku? A vaš je davno umro, zaboravili ste i njega i zarasli grob? Ni pomisliti ne smijete da će vam umrijeti otac? Kad vam zatreba sto kuna, njegov broj ukucate u mobitel, iako on ima osamdeset i malu penziju, a vi pedeset i dobru plaću? Otac? Očevi?

Nitko o njima ne govori. Ovo vam moram ispričati. Umro mi je otac.

Kad sam bila dijete, ulijevao mi je strah u kosti, namrgođeni škrtac kojem je uvijek bilo teško kupiti sladoled. Znao je trčati drvenim stepenicama, živjeli smo u kućici na kat, lupati radničkim šakama po vratima moga sobička, svojim sam ih tijelom pridržavala sigurna da će me otac, ako popuste, ubiti. Zašto?

Zato što mu je netko rekao da me vidio kako plešem na terasi hotela Jadran? Spavao je s pištoljem ispod jastuka, znao je njime mahati pred mojim nosom. Susjedi bi nazvali policiju, policija bi mu otela pištolj, on je za njima urlao, ej, imam ja i sjekiru.

Nikad nisam saznala zašto me htio umlatiti, a čitav sam se život trudila biti žena iz snova svoga tate. Dečke sam držala na uzdi, o sebi se brinem od svoje dvanaeste, jedina nisam išla na maturalno putovanje iako sam sama zaradila novac za njega, na maturalac idu samo kurve.

Studirala sam i diplomirala, on o tome ništa nije znao. Prestala sam ga se bojati kad sam rodila sina. Bio je lud za njim, čitao mu knjige, držao ga na koljenima, kupovao mu po tri kuglice sladoleda. Moj se otac, kad je bio pokraj moga sina, smijao. Vidjela sam mu zube. Skupa su bili od jutra do mraka. Šetali, lovili ribu, bacali kamenčiće u more, pili, moj otac bijelo vino, moj sin kap kave s mnogo pjene.

Rođenje moga sina u mom ocu nije ubilo želju da me satre. Često sam sina mlatila pred svojim ocem samo da bih mogla uživati u njegovom pogledu ubojice kome su lisice na rukama.

Sve je žene smatrao kurvetinama.

Dok je bio jak, znao se potući, kad je ostario, palucao je otrovnim jezikom iskorištavajući okolnost da starce, koliko god bili pakosni, ne smiju mlatiti. Živio je sam, moja je majka od njega pobjegla, pun povjerenja prema čovjeku koji ga je, dok je umirao, opljačkao i pun nepovjerenja prema ljudima koji su mu bili dobri. Tu sebe nikako ne ubrajam.

Umro je ovih dana u osamdeset i šestoj godini. Nećete vjerovati, nekoliko sam desetljeća sanjala njegovu smrt. Planirala sam otvaranje šampanjca, smijeh, plesanje na ulici, ljubljenje nepoznatih ljudi, duboko disanje, čvrst san… Kad sam bila mala, znala sam sanjariti… U rodilištu je umorna babica pomiješala narukvice, na vrata naše kuće pokucat će moj pravi otac, oko moje će ručice saviti veliki, topli dlan, zauvijek ću išetati iz rupe pokraj mora.

Moj otac leži mrtav u svom grobu pokriven krasnim vijencima, ja sam odabrala cvijeće. Ne otvaram šampanjac, ne smijem se, nemirna sam, jako sam uznemirena, a svi su troškovi plaćeni, čim sam dobila račun, otrčala sam u banku, ako s uplatom zakasnim pola sata, moj će otac ustati iz groba.

Jasno mi je. Leži tamo, ne znam točno gdje, nisam bila na pogrebu, platila sam osmrtnice, one najskuplje, da ne misli da na njemu štedim, nisam se potpisala.

Leži tamo i nikad, nikad neće ustati, a ja nikako da se smirim. Zašto ovo nije najsretniji trenutak u mom životu?! Konačno, za malim okruglim stolom, tamo na trgu, više ne sjedi starac koji me na jednoj žutoj fotografiji držao za ruku. A zašto mu na drugoj fotografiji grlim vrat na brodu kojim smo išli na Rab? Kad je među nama puklo? Da mi moj otac nije bio otac, da sam ga samo slušala onako kako stranac sluša stranca, da je meni pričao priče koje je pričao svojim prijateljima i svojim ženama, i ja bih se bila smijala.

Volio je sebe, život, pjesmu, ples, društvo, ribarenje, kuhanje, cvijeće, životinje, unuke. Nikad u životu nije imao šefa. Bio je vrtlar, uređivao je parkove u mjestašcu pokraj mora, svakom je cvijetu znao latinsko ime.

Prije pet ili šest godina moja je kći poželjela provesti s njim tjedan dana ljetnih praznika. Moj ju je otac, neću reći pokojni, sama sebi ne bih vjerovala, odbio. Rekao je da bi ga to previše uznemirilo.

Već tko zna koji put me iznenadio. Može li u ljudskom biću biti toliko leda? Vrijeme liječi rane? Svaka rana koju mi je otac učinio u mojoj duši cvjeta. Blista. Svijetli. Sja. Sjećam se svih udaraca, urlanja, mračnih pogleda, prezrivih osmijeha, gadnih opaski. Odvratna je, strašna je, užasna je spoznaja da te stvorilo takvo biće. Nisi kriv, a opet se osjećaš krivim. Može li otac biti takav ako kći baš nimalo
nije kriva?

A onda sam prelomila i prekrižila zlog starca. Godinama se nismo ni vidjeli ni čuli. U međuvremenu sam shvatila, njegovim ocjenama ne treba vjerovati, nisu svi muškarci gadovi, iz srca moram iščupati bijes i mržnju da bi moja djeca mogla rasti bez bijesa i mržnje. S vremenom sam i na sebe prestala gledati očevim očima. Sve sam rjeđe mislila na njega, zato me njegova smrt dočekala nespremnu.

Ne osjećam nikakvu potrebu za slavljem, nije me obuzela luda sreća, plakala sam kad me nitko nije vidio. Nad njim? Nad sobom? Moj, ovih dana mrtav otac, za mene je življi nego ikad. Kako je to strašno! Umiru li zli očevi?

48 Comments

  1. Domagoj Bogoljub says:

    divan tekst, sjajno! opus ljudskog zivota…

  2. Životno, istinski, umetnički iskreno napisano. Bravo Vedrana!

    • Miki Maus says:

      Andro, Domagoj i dr. potpuno se slažemo! Ko to kaže da se mi iz ex-yu ni u čemu ne slažemo!!!

  3. sisport says:

    Vedrana, sad mi je jasno zašto ovoliko mrziš muški rod…ali ovako pričati o ocu je ipak degutantno, makar i na svom privatnom blogu…Ja sam dijete kojem je otac umro kao dijete, i cijeli zivot mi nedostaje…a citajuci ovaj blog, osjecam kako mi neko zeli “isprati mozak” sa tezom da su svi muškarci i očevi ovakvi kako stoji u tekstu…
    Ne, Vedrana…ima nas i nježnih i toplih i vedrih i onih koji djeci pruže svu ljubav…

    • Ako kažem “pri izlasku iz autobusa pao sam i slomio nogu”, ne znači da mrzim autobuse ili njihove vozače. To također ne znači da želim pokrenuti kampanju s ciljem da svi vozimo bicikle ili hodamo pješke. To samo znači da sam doživio bolno iskustvo i želim ga podijeliti sa svijetom.

      Ako misliš da VR mrzi sve muškarce te da ovaj tekst želi reći da su svi oni gadovi, pročitaj tekst još jednom pa mi objasni gdje to vidiš. Čitanje je, uostalom, dvojaki proces: istovremeno upijamo ideje autora i svoje stavove projiciramo na njega.

  4. Buba Mara says:

    Vedrana, nisam u stanju napisati ništa suvislo, šokirana sam ali zadivljena. Šokirana nad tvojom spoznajom, zadivljena tvojim umijecem. Ništa više. Plačem. Hvala.

  5. boorazz says:

    Degutantno ovo moze biti samo onima koji obozavaju celofan I to onaj altruisticki. Onima koji vole istinu, ma kakva bila, ovo nije degutantno. Vedrana prezire celofan. Vedrana, odlicno.

  6. Mimi says:

    Što reče Domagoj, divan tekst, ali kod mene izaziva mučninu, razjaruje i raspiruje u meni najmračnije misli i raspoloženja, zašto?
    Zato što sam se udala za jednog koga je takav otac napravio. Udala sam se jako mlada, jer sam otišla iz kuće u kojoj je otac bio epicentar majčinog života, majka nije videla ništa loše u sebičnom karakteru moga oca koji je imao svoj život van kuće. Svoju karijeru, drugare, kafanske prijatelje, ukratko kvalitetan paralelan život van kuće i porodice. Za porodicu su mu ostali krediti, velika neimaština i stalan život na ivici bede. Moja majka je smatrala da tako treba, i da se tu ništa ne može. I sama odrasla bez oca, ustaše su ga zaklale 42″, kao i ostale stričeve, odrasla u okruženju bez starijih muškaraca, mislila je da je moj otac TO što joj je falilo celog života. On je jedan sebični gad koji je isključivo i jedino zadovoljavao samo svoje potrebe, a nas dve ako smo se uklopile dobro, a ako nismo to je naš problem. E, iz takve kuće sam ja otišla i udala se za sina jednog mizantropa koji je mrzeo ceo svet. Naravno, veliki deo svog nenormalnog i bolesnog karaktera je usadio u svog sina, ja sam ostala u tom braku iz jednog prostog razloga, nije tu bila u pitanju samo ljubav, ona je jako brzo nestala, nego je bilo nešto drugo. Sa svojim malim prihodima nisam mogla da izdržavam svoju ćerku i da plaćam stan, jer kad sam shvatila s kim živim i htela da napustim tu nenormalnu porodicu, moji roditelji su mi rekli da sam sama izabrala s kim ću živeti i sa tim moram da se pomirim, drugo dete – sina sam rodila dosta kasno, misleći prošle su godine, skotina od njegovog oca je crkla, doduše, dosta se primirio, ali naravno sve je ponovo eskaliralo kada su došle 90 -te, pojavila se beda i inflacija i on kao jedan večito gnevan i isfrustriran muškarac je svoj bes i nemoć iskalio na nama. Naravno, ćerka je porasla u jednu nesigurnu osobu, pokušava dve godine da diplomira ,a sin koji je živeo pored takvog čoveka koji ga je kinjio i zanemarivao – je zastranio i u moralnom i u svako drugom smislu , i ne živi sa nama nego je otišao iz zemlje. Pročitavši Vedranin tekst, setila sam se svega što se desilo za ove moje 53 godine,kao da je juče bilo, ceo život mi je prošao kao jedan film, loše režiran, Vedrana kaže da treba iščupati bes i mržnju iz sebe, ja sam to pokušala da uradim, ali verovatno nisam uspela kako treba, jer u meni je ostala ogorčenost i veliki duboki prezir, što je verovatno i rezultiralo sudbinom moje dece. Ne pripadam kategoriji ljudi koji misle da imaju ovu pamet i mlade godine da bi drugačije, bolje, uspešnije, ne, pripadam grupi ljudi koji misle da im je Bog dao onoliko, koliko smatra da mogu da izdrže, a da ne polude, i da smo MI stvoreni od Boga da bi takvi ljudi preživeli i opstali. Nisam pripadnik fundamentalne vere, čak sam bila i u komunističkoj partiji jedno vreme, to sam uverenje ponela i odnela iz svoje kuće, Vera i Nada su kod mene došle relativno kasno, verovatno jer su mi samo one i ostale. Da me ljudi ne shvate pogrešno, ja se nisam odrekla svoje dece, imaju moju i ljudsku i finansijsku podršku, samo sam se pomirila i sa sobom i sa svojom sudbinom, pustila sam i pustiću da vreme učini svoje.

  7. bane says:

    Dobro receno a do zla boga potresno…ma koliko se savijala oko dece i ma koliko ih pazili i svu ljubav davali…oni jednog dana.kao moja deca…odu iz kuce,sto je prirodno,pocnu da zive svoj novi zivot,osnuju porodicu,kao moja…dobijem i unuke…a onda ti mnogo toga tesko pada…prodje po nekoliko dana da se ne jave,a zeljan si ih…i tesko se miriti sa tim…vidis da ostajes opet sam..a pitas se gde si pogresio…sto su ta deca ne osetljiva,sto se ne sete da okrenu telefon i pitaju…tata,kako si,jer to ocekujes…a u stvari…treba se samo pomiriti sa cinjenicom…da ces imati sve manje ljubavi i to je tako…ne zameram,ali tesko pada sve to…

    • Diogen Drugi says:

      Deca su kao ptići, čim dobiju krila odlepršaju i žive svoj život. Ne treba im to mnogo zameriti, posebno u ovoj situaciji. Ipak, oni često pomisle na svoje roditelje, ali obaveze prema njihovoj deci, posao, gazde, šefovi i sve druge birokrate ubijaju im volju i empatiju prema svima. Ima i ona narodna: Deca daju kada moraju, a roditelji kada imaju (ali ne svi, naravno). Ima i ona druga. Kako si sejao tako ćeš i žnjeti. Mad često žanješ i ono što nisi posejao, korov, na primer!
      Da li će se sin javiti, uglavno zavisi od njegove žene, ona je okrenuta svojim roditeljima, a ne roditeljima muža.
      Feministkinje traže ravnopravnost, a uglavnom u 90% slučajeva one su gazde u kući. Imam jednog komšiju koji je veoma drčan, ali je pred ženom manji od makova zrna,. Kad ona spava (do oko 9.00 časova ujutro, on ide na prstima i drži palac na ustima, psssttttt…
      I to je život…

  8. lily0111 says:

    Vedrana, volim Vaše knjige zato što su karakteri i osećanja ogoljeni, direktni, jezik takodje; tako da je čitaocu lako da stekne poverenje, oseti emociju, ostvari kontakt sa piscem i sa delom, a to je valjda najvažnije.

    Zaista čitaocu prija odsustvo licemerja, to se oseti. Slažem se sa boorazz-om.

  9. nora says:

    Poezija. Postovani Sisport, u ovom tekstu nema stavova, ovo je cisti i cist osjecaj.

  10. zivim u Austriji i pitam se: kako i gde naruciti sve Vedranine knjige?

  11. dolores says:

    Otac je očito imao incestuozne investicije,naravno prikrivene i vjerovatno i nesvjesne,prema kćeri……Takvi očevi pretjerano brinu o “djevičanstvu”svojih kćeri,svako izlaganje očima potencijalnih mladića kažnjavaju batinama i terorom…..

  12. dolores says:

    Vedrana nas kida na komadiće,susrećući nas sa našim potisnutim traumama,nerješenim konfliktima,morbidnim odnosima.Na nama je da se ponovo sastavimo……Na bolji konstruktivniji način….

  13. Lija says:

    Neverovatno. Skoro kao moj otac. I dan danas kad treba da odem kod njega, pomlao mi nije dobro. Ne treba tate da budu takve. Ni mame. Niko.
    Takođe, nikad mi nije bilo jasno – kako to da su svi drugi bolji i svi mu drugi žele dobro, (a nema ko ga nije opljačkao, dok je imao šta da opljačka), a mi, njegova porodica, koja ga toliko mrzi, ostadosmo uz njega i u zlu i u još gorem…

  14. Mićko says:

    Priča mog života. I sam terorisan od svog oca, moj otac je prepisivao ponašanje svog oca na našu porodicu. Starija sestra se udala u osamnaestoj, da bi pobegla od njega i terorisanja. Ne poznajem većeg škrtca od mog oca. Prezirao je sve što jenjegovo, osim novca. Mene nije dugo tukao, jer sam ga presekao sa 16 god.
    Čim sam se zaposlio, otišao sam iz kuće. Zbog majke sam dolazio i štitio je do njene smrti. Od tog dana se nisam pojavio u kući i nisam hteo da mu dam svoju starost (imam preko 60). Umro je pre dva meseca u 87-oj a ja sam, kao pravi sin bio na sahrani i ponašao se normalno, kao da nemam problema sa pok. ocem. E, imam ih i neka mi niko ne drži lekciju da se otac mora voleti. Sisport nije imao oca, pa ne zna da je bolje i nemati oca, nego imati nesretnika, koji ne zaslužuje ni posle smrti lepu reč. Obično Bog uzima prvo one dobre, dok skotovi žive 100 god. Verujem da je vaš otac bio dobar, da ste vi dobar otac, ali zašto vi ne verujete da ima nas, koji smo propatili uz svog oca.
    Pokušao sam se setiti makar jedne lepe uspomene, koja me vezuje za oca. Nema je !!! Strašno, u celom životu nemam lepu uspomenu na oca. Može li iko verovati u ovu tvrdnju. Nije mi kupio jednu bonbonu, a kamoli sladoled. Voleo je sebe i svoje pare. Svoju decu nije voleo. Unučad nije voleo. Praunučad nije ni upoznao. Dok je majka bila živa, dolazili smo i dovodili decu, tako da ih je upoznao, ali praunučad je došla posle majčine smrti.

    • Miki Maus says:

      Mićko, vi ste jedan od onih koje je pomenuo Diogen Drugi u osvrtu na Leonin komentar! Mislim da ste vi tušta suprotnost svom ocu! Želim Vam sve najljepše!

  15. Velisave, knjige možete naručiti preko http://www.vbz.hr – dostavljaju i međunarodno.

    Osim toga, uskoro ćemo na sajtu otvoriti webshop za prodaju knjiga u elektronskom obliku.

  16. Pacceka says:

    Life is a bitch 🙁

  17. bojana says:

    Bravo za tekst, apsolutno istinito.

  18. Milica says:

    Vedrana, ovo je BRILJANTNO! Respect.

  19. nela says:

    … Treba biti jako hrabar i bez trunke licemerja napisati ovakav tekst! Treba biti i jako iskren, pa staviti na papir najintimnija osećanja vezana za roditelje( oca , u ovom slučaju). Momo Kapor: “Čitam one pisce koji mene čitaju” . Tekstom o ocu, Vedrana je mene pročitala…

  20. Naya says:

    Kada sam pročitala ovaj teks isplakala sam se kao malo dijete i prisjetila svih onih preživljaja i sakaćenja koja sam doživjela od oca…kod crnogoraca ima jedna stara izreka koja kaže: “Otac-kolac”…dosta sam osakaćena danas, kad treba da razmišljam o svojoj porodici…dosta nesigurna i vulnerabilna…a za sve je kriv taj jedan čovjek koji je isisao iz mene sve lijepo…. svu volju ža životom izgazio… sve nade izgorio…tako da danas od mene je ostao samo kostur ružnih sjećanja i poremećenih shvatanja…tako slikovit teks, istinit i razarajuće iskren…milo mi samo što nisam sama u svim tim nanesenim bolovima….

  21. trudnica says:

    A što kad je takva majka? Da stvar bude još gora, meni ni otac ni majka nisu na krilu držali, šetali, pričali niti s jedni mojim djetetom jer očito nemaju za to nikakvih poriva. I također kad zamolim za čuvanje preko ljeta dok radim dobijem korpu uz “povedi sa sobom na posao” (jer radim u vrtiću, kao da je taj vrtić moja prćija…) pitam se otkud toliko leda u tom srcu? No valjda zaista dobiješ koliko možeš podnijeti, zarekla sam se da ću ja prema svojoj djeci biti drugačija. I, da, često zamišljam kako ću na sprovodu (ako dođem) pročitati provokativno oproštajno pismo koje će šokirati sve njene štovatelje, a uveseliti mrzitelje…Godine idu, i sve je starija, znam da će me trebati, ali onda ću i JA imati preča posla, obaveze s djecom i drugo, pa nek se j… ili nek joj njegu plate turisti oko kojih se tako ljigavo povija svako ljeto, a ja nemam gdje odsjesti sa svojom djecom, njihovom unučadi. Fuj! I bravo Vedrana na iskrenosti do srži i do boli.

    • Miki Maus says:

      Možda ste, ipak, prestrogi! Imam samo jedno pitanje: Da li će oni ono što zarade od turista poneti u grob, ili če ostsaviti svojoj djeci i unucima ?

  22. Yolanda says:

    svatko tko je imao ovakvog roditelja razumije o cemu Vedrana prica,tko je imao divne,krase roditelje pune ljubavi cudit ce se tekstu i postojanju ovakvih “roditelja” i vama koji se cudite ja vam zavidim na tome,i sama bi se rade cudila ovom Vedraninom postu,nego tocno razumjela o cemu govori ,lp

  23. Buba says:

    Odrastanje je teshko kao i period dok zavisimo od svojih roditelja.Traume iz tog perioda nesvesno prenosimo na nashu decu kojoj nanosimo nepravde.Mislim da Vedranin sin nije zaboravio batine svoje majke koje je dobio samo da bi majka videla kako njen otac pati.Ko zna shta je u njegovoj dushi i kako voli svoju majku.Deca su zavisna od roditelja i osudjena da trpe njhove frustracuje(od roditelja,partnera,posla).Kako biti dobar roditelj,biti pravedan prema svojoj deci,ne naneti im zlo,mislim da je samo to ono shto mozemo uciniti da prekinemo pakleni krug patnji.

    • Miki Maus says:

      Bravo,Bubo, TO JE TO!

  24. rade says:

    svasta.verovatno da ima na hiljade takvih slucajeva i to niko ne osporava,ali na srecu nema na milione ili melijarde,i onda to odprilike spada u domen licne drame ili tragedije.jasno daje zalosno i toliko sto ih ima ali boze moj i to je covek,taman posla daje sve i svugde idealno,neide.alkoholicari,zavisnici,psihopate,i razni umobolnici a da nisu ni svesni toga.cak i njih treba zaliti ili mozda tek njih treba zaliti.to je bolest.

    • Miki Maus says:

      @Rade, baš SVAŠTA vi napričaste! Ali, to je vaše pravo!

  25. darinka says:

    Moj otac umro je pred jedanaest godina u osamdesetidevetoj godini života. Iako sam bila njegova jedinica nije me nikada držao u krilu, jer je bio umoran od napornog rada. Nikada me nije vodio u šetnje, jer nije imao vremena. Nije mi pričao priče jer je bio ozbiljan i tih čovjek. Bio je to jednostavno takav život. Ali, ja sam iz njegovog pogleda uvijek mogla shvatiti koliko mu je stalo da sam dobro, da sam zdrava i da sam sretna. Danas ne žalim ni za čim iz djetinstva, žalim jedino što mu nisam posvetila više vremena u starosti i samoći. Pričao je polako, a ja nisam imala vremena slušati ga. Rekao mi je – sjetit ćeš se kada me ne bude i bit će ti žao – i zaista je tako.
    Hvala Vedrani što mi je svojom pričom dotaknula emocije!

  26. Mihovil says:

    @admin:
    tekst je dobar,
    neki poseban razlog za ponovno objavljivanje?
    pozz

    • Ima. Blog je otvoren 2010. godine, a stariji tekstovi dostupni su samo u knjigama. Objavljujemo ih zbog novih čitatelja.

    • Diogen Drugi says:

      @Mihovile, cenim vaše komentare, ali ovaj put imam drugačije mišljenje, jer su i iskustva drugačija. Naime, deca koja odrastu u neharmoničnim brakovima, a takvih je u liberalnom kapitalizmu oko mnogo na prostorima ex-yu, ostaju večito “gladni” ljubavi. Neki se vežu se za ljude, životinje, pa čak i za stvari i poklanjaju pažnu, ljubav i pomoć uglavnom svima kojima mogu, ali uvek se osećaju uskraćeni za odgovor. Smatraju da im nije dovolno uzvraćena ljubav. Drugi postaju asocijalni i nepoverljivi prema drugima. O tome bi mogao mnogo više da kaže naš moderator Slaven Hrvatin.

      • Mogao bih inače nešto dodati, samo ovaj komentar je rekao sve. 🙂

  27. nenad novakovic says:

    Kada se otac najviše raduje? Kad mu se rodi sin.
    A kada se sin najviše raduje? Kad mu umre otac.

    • Nochobdija00 says:

      Ima nešto u tome. Ja se nisam radovao kad mi je otac umro, ali sam spoznao da me je on zapravo više volio, nego ja njega. Sad je prekasno za žaljenje, ali zato sada mogu o njemu imati bolje mišljenje, nego onda dok je bio živ.

  28. Rada says:

    Ne zelim da znam kakav je zivot bez roditelja.

  29. nada says:

    Boze, osecam zalost prema Vedrani i svima koji nisu imali ljubav i paznje od roditelja. Moja majka je bila savrsena zena i majka i mnogo sam je volela. Oca sam prvi put srela u mojoj 12oj godini, jer nas je WWII rastavijo. Za vreme ocevog boravka u inostranstvu pisao nam je pisma stalno i uvek nas je zvao “negove tri gracije.” (majku, sestru i mene). Otac je bio strog jer je bio vojno lice i nije znao kako da se ponasa prema nama kad smo dosli kod njega. Plasila sam ga se bez nekih velikih razloga osim sto smo odrasle vecinom okruzene zenama. Dvodio me do suza puno puta i jedva sam cekala da odem od kuce. Danas posle 50 godina ja vise mislim na njega nego na majku i prosto tek sada osecam njegovu ljubav i srecana sam sto sam imala takvog oca.

  30. Leona says:

    NE. Ostaju da žive u nama. Kao i mame. Iako mi nismo ONI, tu su. Zauvijek.

    • Diogen Drugi says:

      Život bi tako mogao biti relativno lijep, ali ga ljudi komplikuju ! Događaji iz detinjstva oblikuju ljudski život gotovo do kraja – ako izuzmemo genetiku i okruženje!
      Sve bi moglo biti drugačije kada bi se ljudi držali one jednostavne Božje zapovesti: “Ne čini drugome što ne želiš da drugi čine tebi!” U toj jednoj rečenici krije se sva mudrost harmonije u odnosima među čovekolikim dvonošcima.

    • Diogen Drugi says:

      Bravo Leona, genetika je neizbežan kamen temeljac naše sudbine !

  31. Diogen Drugi says:

    Vedrana, krasno, divno i tužno… Samo napred. Zaslužujete svu sreću ovog sveta!

  32. Hisar says:

    Moj otac je bio najdivniji otac na svetu. Citajuci ovaj tekst imao sam osecaj da citam hijeroglife. Reci kosmara, kao da citam nesto sto je nepostojece, nesto sto dolazi iz pakla, nesto sto je totalno negativno i zlobno, nigde ni trunke pozitive,
    Mrznja prema muskima, neostvarenost neceg nepoznatog, prepuno tame i crnine i bezdusnosti. Da li je ovaj tekst realnost ili mazohizam?
    Bilo kako bilo, napisan je rukom osobe koja zeli da nas vodi svojim ekstremnim osecanjima i ivicama ponora.
    Najdivnije od svega je ipak to sto nas sve vreme cvrsto drzi za ruku, zeleci nam samo dobro!

  33. cookie says:

    hmmm….ni sama ne umijem objasniti zašto želim reći nešto na ovu temu…ali pronašla me….pronašla je ono što držim duboko u sebi….pokušavam sakriti od svoje svijjesti….mog oca nema već 12 god., otišao je u svojoj 48oj…malo je ovdje prostora da bih kazala nešto o našem životu…zašto nije htio svoje žensko djete…zašto i danas, u mojoj glavi, šušte, poput opalog lišća, svi udarci, šamari….zašto mi je jedina zajednička fotografija sa ocem …požutjela…ona kad sam imala 14 mj…nekakav prividan suživot oko moje 20te…i onda je otišao….a ja sam plakala i plačem i danas….jer nikad nije vidjeo život kojim žive njegova djeca..ni diplomiranja….ni vjenčanja…ni unuke..dok je živio i htjeo da mi živimo onako kako je on smatrao da trebamo….život je prošao pored njega….i nije mu dao ništa….zato ja i danas zaplačem….jer jednostavno….nije znao drugačije…i to je zapravo tužno…ne znam da li je njegov otac…majka…život…karakter…okolina…ali bio je takav…ima li boljih….ima li gorih…No…jedno je zauvijek…oni, roditelji, dio su nas….žive u nama…na bolji ili gori način…i nema tog djela duše dovoljno dubokog da ih gurnemo…a da oni ne iskorače…kao da je to tek tako….

  34. teuta says:

    respect, predobar tekst

  35. ARHA says:

    Ne umiru nashi bliski kad ih zakopamo. Samo njihovo telo polozhimo u neki, za nas nepoznat svet, za koji mislimo da od njega nema povratka. Oni, ili njihov duh produzhuju da zhive u nama dok smo i mi sami zhivi. Tek nasem smrcu ce oni otici na vechno pochivaliste. Za srecu, imala sam prekrasnog oca, poshtovanog, dobrog choveka. Zhalosno Vedrana shto cete vi morati i dalje da zhivite sa uspomenom na takvog choveka, i jos zhalosnije, shto hteli ili ne, vi sliku 0 mushkarcima stvarate prema vasem ocu. Mozhda i to doprinelo da ste vi tako hrabra, rechita, nesvakodnevna osoba. Svako dobro vam zhelim.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*