Moj unuk se zove Krešo i on je sve ono što ja ne želim da bude. Ide u prvi razred. Moj sin, njegov otac, i njegova majka misle da je mali genijalac zato jer lupa po klaviru, maminom, ide na atletiku, košarku, pliva, odlazi na tečaj iz matematike, ne informatike, tu je bolji od oca. Nažalost, nije najbolji u razredu iako su moj sin i njegova žena upregnuli pola grada da to bude.
Njegova mama, nemojte to širiti dalje, opsjednuta je ishranom moga Krešimira. Zato ministru prosvjete i kulture piše anonimna pisma jer djecu u Krešinoj školi hrane hrenovkama, krofnama i picom. On je u produženom boravku, to jest, pola dana je u školi, a pola na aktivnostima od kojih sam neke nabrojila. Žao mi je što imam unuka, bilo mi je žao kad sam čula da ću dobiti unuka, svaki dečko je budući nasilnik, ali ovo kroz što prolazim ipak nisam očekivala.
Normalno je da dečkići u njegovim i svim ostalim godinama mlate curice, povlače ih za kose, deru im haljinice od tila, til je ono bez čega danas ne možeš vidjeti na cesti ni jednu sedmogodišnjakinju koja drži do sebe. Od moga sam Kreše očekivala da će s vremena na vrijeme prebiti neku djevojčicu za glavu nižu od sebe pa da ću mu onda ja održati predavanja o poštovanju slabijih, nemoćnih i ugroženih.
Kad… Ovo vam moram reći da bih bila sasvim jasna. Moj Krešo je najviši u razredu. Njegove će šakice vrlo brzo postati lopate, želim reći, mogao bi, moći će, zubima, kad mu narastu, svakoj curi pregristi vrat ili vitlati njome. Dečko bjesomučno trenira. Ali… Zbog ovoga o čemu ću vam nešto reći moj sin i njegova žena odlučili su malome zamrznuti odlaske na sve slobodne aktivnosti i predati ga u moje ruke. Oni rade od jutra do sutra, moj sin radi tri posla, žena dva, zarađuju gotovo sedam tisuća kuna mjesečno, kad plate podstanarstvo i Krešino održavanje moj muž i ja uskačemo sa samo nekoliko tisuća kuna, nekad tjedno, uglavnom mjesečno.
Hvala bogu, umrli su mi i otac i majka pa nas sve posthumno hrane, prodali smo onu kuću u Novom Vinodolskom. Krešo trenutno živi kod nas. Kad se vrati iz škole moj muž i ja mu na smjene držimo predavanje kako se ponašati prema novom spolu. Naime, cure iz Krešinog prvog de ne daju mu mira. Grle ga, ljube, bacaju na beton pa ga jašu, dok ga jedna jaše druga ih snima mobitelom. A on, ili plače ili čeka da zazvoni zvono.
Da je moj Krešo Krešimira znala bih što joj reći, ovako… Moj muž nije agresivan muškarac pa Kreši govori kako bi morao sve prijaviti učiteljici, a ja mu svakoga dana ponavljam da prema novom spolu mora promijeniti odnos. Pričam mu kako je to nekad bilo. Kad sam ja bila mala, pa veća, pa velika, pa jako velika, dečki i muževi su me mlatili, trljali svoju đokad o mene u prepunom autobusu, a ja sam sve izdržavala jer je takvo vrijeme bilo. Krešo me gleda tupim pogledom. Da je Krešo Krešimira rekla bih joj, odjebi klipane, iskopaj im oči, nemoj dozvoljavati dečkićima da ti deru haljinicu od ružičastog tila i brišu plavo sjenilo sa kapaka, treniraj boks, razbij im nos.
Ali, moja je Krešimira Krešo i ja mu ponavljam da bi trebao sa sebe zbaciti sve te male kobile opsjednute seksom, kad pljusne dvije, treća će odustati. Uzalud. Gleda me svojim velikim, smeđim očima pizdeka 21. vijeka i objašnjava kako je nasilje neprihvatljivo. \”Ali ti si žrtva, tebe siluju\”, derem se u klempave uši. Uzalud. Njemu je tata rekao da prema djevojčicama mora biti dobar, to mu je rekla i mama, bolesno napaljena feministica, zato siroto dijete ima izgrižen vrat, a jučer su ga tri vještice poljubile \”u usta.\”
Što od mene očekuju moj sin i njegova žena pojma nemam, nije na nonama da ispravljaju roditeljske greške, ali ja sam uvijek mislila da izlaz postoji. Sutra idem pred školu i vlastitim ću rukama malim kozama, da ne upotrijebim preoštru riječ, jednoj po jednoj upropastiti frizuru, obrisati šminku sa lica i ruž sa usana, acetonom očistiti nokte, poderati one idiotske suknjice i šljokicama optočene skafandere i zarežati: \”Ja sam nona, Krešina nona! Jašite nekog drugog!\”