Jutros je zazvonio telefon u tri ujutro. Znala sam. Moja stara opet ne zna da li je tri ujutro ili tri popodne. Digla sam slušalicu jer davež nikad ne odustaje.
Opet on:\”Srce, što ovoga časa nosiš na sebi?\” \”Muža.\” Spustila sam slušalicu. Volim kad ljudi misle kako vodim buran seksualni život.
![\"Majka](\"http://www.rudan.info/wp-content/uploads/2012/11/mother.jpg\" "\\"Majka")
Nije me posebno uznemirio ranojutarnji drkadžija. Zove jednom u šest mjeseci. Problem je što ja kad se probudim u gluho doba noći noći više ne mogu zaspati.
Ne pomaže ni apaurin ni konjak ni apaurin i konjak. Buljila sam kroz mokar prozor. Divlji kesten koji pojma nema da je jesen obukao se u zeleno lišće. Živim u čudnom vremenu.
Moja mama je pred smrt bila nepodnošljivo biće. Režala je na sve nas i stalno tražila da je netko ubije.Nismo je ubili jer je to nepristojno zato je umrla u paklenim mukama.
Noćas, noćas sam poželjela njeno režanje u svom uhu. Sada znam kako je to kad ti zazvoni telefon a majke nikad više neće biti s druge strane žice. Zle majke, nervozne majke, bolesne majke, vesele majke, zabrinute majke…Nikad više neće u tvom uhu biti majke.
Nedostaju mi i razgovori sa kolegicama u Jadroliniji dok smo satima u kancelariji kukičale djeci papučice, one vještije plele su kapute. Život mi se te sadamdeset i neke činio besmislenim. Sve je teklo tako mirno, tako predvidivo, tako nepodnošljivo dosadno.
Svakodnevno osmosatno radno brbljanje, ispijanje kava, ruganje sindikalistima koji \”brinu o svinjskim polovicama umjesto da se bore za radnička prava\”, smrt socijalizmu, sloboda narodu!
Zašto možemo ljetovati i zimovati samo u našem odmaralištu, kad ćemo kao ljudi godišnji provesti u veeelikom hotelu, ima li ikakve nade da u iduće tri godine sagradimo vikendicu…Trčanje na tržnicu, dvoje sitne, naporne djece kod kuće…
I ona mi nedostaju. I radost koju sam osjetila kad mi je prijateljica poklonila staru dječju sobu, narančastu. Pokojna prijateljica. Moja su djeca konačno dobila svoj kutak. Što bi me danas moglo toliko razveseliti?
Tableta koja bi mi istoga trena ubila migrenu? Ali već za minutu ili dvije, znam ja sebe, poklopio bi me strah od sadašnjosti, budućnosti, jeza od onoga što će biti ili možda neće biti sutra.
A kad se sjetim kako sam bila presretna kad smo zakoračili u kapitalizam. Bezbrojni su dućani preko noći osvojili moju ulicu. Sve se moglo kupiti bez veze i čekanja. I kava i banane i ulje i traperice, cipela milijun. Koja radost.
Nema više tih dućana. Pekare, pekare svuda oko mene. I rat mi nedostaje. Ona zamračenja, bliskost sa susjedima i prijateljima, vjera da jugoslavenski brodovi koji su plutali ispred Rijeke neće svoje rakete poslati na nas jer je Italija blizu.
Da, nedostaje mi onaj žar s kojim smo vjerovali da će rat ipak proći, da ću užas od rata dovijeka pamtiti i da u miru, ako ikad dođe, nikad, nikad, baš nikad neću biti nesretna jer nema ničeg goreg od rata.
Danas mi mir teško pada na želudac. Moja razigrana, musava dječica postala su ogorčeni ljudi kojima se ne piše dobro. Moje prijateljice iz Jadrolinije, vrsne pletačice, pomrle su od bolesti ili umiru od gladi.
Da, mama mi baš jako, jako nedostaje. Ona je vjerovala da kapitalizam traje koliko i gripa i da će partizani pobijediti na kraju. Da sam sedamdeset i neke crknula od dosade danas bih počivala u miru.
Rasplakaste me, Vedrana. Slicno sam osetila kada sam pre neki dan pojela Braco cokoladicu i setila se koliko sam u detinjstvu ceznula za Milkom, a devedestih da se vrati Braco i sve ono lepo i bezbrizno sto je stajalo u njegovom omotu. Tuzno je, danas ima i Milke i Brace na sve strane, samo nema radosti. Ni one detinje za koju je cokolada drugo ime, ni one devojacke jer rat je secanje. Iznureni, na rate umiremo.
Draga šjora Vedrana, ovo Ti jedan puno lip i nostalgičan teks, koji mi se puno svidia. I meni se pari da san nekad i u materijalno siromašnijen okruženju bia puno sritan i kunten, A, daleki moj Splite, bidna Dalmacijo i shranjena Jugoslavijo…
draga Vedrana,
tako i ja u ovom svjetu “trulog kapitalizma” svaki dan dug kao godina a tuzan kao crkveno zvono kad je zvono tuzno…
Nedostaje mi mama,nedostaje mi moja raja,pocesto nedostajem i ja sama sebi:iz ranih sedamdesetih,osamdesetih kad su “Tito,partija,omladina,akcija” hucali poput lijepog iscekivanja;ono sto je bilo:nikad se nece vratiti,a bilo bi tako dobro da se vrati…
i mi cemo proci,jer sve prolazi..nostalgija je bolest humanih ljudi..
O majci…koliko je sve bolno tačno.Moja je preko devedeset.Uplašena da će njeno nestajanje biti teško,trudum se da trpim svu težinu njene starosti i olakšam je.Ipak,živci i umor odrade svoje i često se ljutim .Posle,zaplačem.Ovih dana majke mojih drugarica masovno umiru i to u mukama.To me prestravljuje.Dođem kući srećna što moja je još uvek tu.U mislima tražim rešenje kako da je spasem od muka umiranja,Ljudi,moji,o čemu ja to da mislim!Nažalost!
Nažalost je i sve što nam izaziva nostalguju,jer to znači da nam je bilo dobro.
zanimljivo je kako ljudi uvijek misle da je ljepše i bolje bilo nekad, kad ovo sadašnje vrijeme bude prošlo, opet se ponavlja ista priča, kako je lijepo bilo 2012.
Da, Teuta, to je to…
Ako se sa necim borim u svom zivotu to je nostalgija! Podlegnem joj kao ovo danas citajuci Vedranin tekst, ali kao sto ne volim ponavljanje prica, tako ne volim i nostalgiju. Ne razumem je osim kao praiskonski nam strah od …smrti?
…a kesten koji se obukao u zeleno? e, kesten to radio i radi s vremena na vreme, ali mi imamo selektivno pamcenje…(kao sto nekako slicno rekao neko: ruza je bilo i bice, ali nas ne…)
Vrlo nostalgican tekst,koji se,nazalost,danas skoro svakome od nas moze pripisati.Zivimo u vrlo teskom,besmislenom vremenu,razmisljajuci sta je bilo nekoc,a sta ce biti sutra.Mnogi od nas nekadasnje doba,nostalgicno prizivaju i ponovo vracaju u jedan divan period zivota, kojeg nazalost vise nema.Bol za majkom koje vise nema,neuporedivo je veci,negoli bol i nostalgija za vremenom kojeg takodje vise nema,majka se vratiti ne moze, a vrijeme koje nam je ostalo u sjecanju kao jedan divan period,mozda mozemo i vratiti?!
Kada se spomenu prošla vremena, obično ih oni koji su se u novim vremenima “snašli” pa su sada tajkuni, nazivaju vremenima komunističke diktature, gde se vozilo po sistemu par-nepar, čekalo u redu za kafu ili ulje, išlo na “neplaćene radne akcije” itd. Neki drugi, možda manje uspešni, ali opet dobro situirani, reći će vam da su to vremena Golog otoka, diktature proleterijata, sletova…
A većina naroda u bilo kojoj ex YU republici, koji se sećaju tih vremena reći će vam da su to vremena kada smo i mi (za razliku od ostalih država socijalizma i komunizma) vozili vespe, išli u Trst po farmerke, imali na kioscima zamenu za Playboy, a zvao se Start. Čitali smo stripove o Alan Fordu, Supermenu, Zagoru… (da to su stripovi koji su se pravili na zapadu, ne u Sovjetskom Savezu), imali smo filmove koji su se gledali i u SAD, eto ja se sećam kada sam kao klinac gledao u bioskopu “Ratove zvezda” u isto vreme kada su ih gledali i u Londonu, Parizu ili Rimu…
Imali smo i domaće filmove u kojima su glumili Sofija Loren, Jul Briner, Olson Vels, Sergej Bondarčuk, Franko Nero i mnogi drugi…
O da, imali smo i pasoš sa kojim smo mogli gde smo hteli i kako smo hteli, a viza nam je trebala samo za tri zemlje sveta, Čile, Južnoafričku Republiku i za Izrael.
Vozili smo Škode, Trabante i Dačije, ali isto tako i Golfove, Opele, Mercedese, Pežoe…
Letovali smo na Jadranu, a zimovali u Sloveniji, Bosni ili Srbiji, a iskreno rečeno, niko nije ni razmišljao da mu pored toga treba neka druga destinacija…
Stanove smo dobijali u preduzećima u kojima smo radili, a onda smo ih devedesetih godina “velikodušnošću” novih vlasti otkupili za par desetina maraka iako ih ove nove vlasti nisu ni gradile niti nam ih dali.
A sada… imamo, kao što neko reče i Milku i Bracu i Seku čokolade i sve drugo… uglavnom strano, a sve manje naše…
Sve manje naše su i fabrike i preduzeća koja smo napravili u tom socijalizmu ili “gnusnom komunizmu”, a koje sada ovi novi besomučno prodaju jer izgraditi ne znaju ništa…
A kada prodamo sve to što “komunisti napraviše”, na red dolaze rudnici, šume, izvori vode, more i obale, reke i jezera…
I neka mi sada neko, recimo u Hrvatskoj, objasni kako je to sada “hrvatska noga na hrvatskoj zemlji” i zašto su se oni borili devedesetih da ne bude “Hrvatska radi, Srbija se gradi” nego da bude šta???
“Hrvatski radnik i seljak radi, Brisel i Vašington se gradi…”
Vedrana, rasplakaste me! Mene iz Srbije koja pamti Vrbovsko (rodno mesto moje bake), drage i ciklame ali one prave koje mirišu, svež puter koji je pravila bakina majka. Sećam se svetala Siska i mandarina, lutke koja je sklapala oči a koja je kupljena u Zagrebu. Setih se vikendice mog muža na Rabu, njegove kose do pola leđa, peska na plaži Banjol….Sada imam 56 godina a oteli su mi i otadžbinu, i vreme, majka mi je stara ali svakog leta ide kod svoje Kike u Makarasku! Pozdano znam jedno – ljubav i želju da svakom čoveku bude dobro niko mi ne može oteti!
Rat je najvece zlo covjecanstva ,bolje je 100 godina pregovarati nego ratovati jedan jedini dan .
Kad porastem želim da budem Vedrana Rudan:) Kad čitam ove tekstove (bar jedan iz Nacionala, svaku noć pred spavanje) zavidim joj što je ostala dosljedna sebi, što koristi svoj talenat na najbolji način i što ne razmišlja kako će i hoće li neko okarakterisati njen fenomenalan način izražavanja sebe i svog viđenja svijeta oko sebe. Pogodio me ovaj tekst, nostalgija za prošlim, a najviše od svega moja nemoć da stisnem petlju kao gđa Rudan i bez bojazni iskažem ono što osjećam.
I meni.
Vedrana, hvala Ti
hvala Vam za ovaj prelijepi članak! kako sre divno opisali žal za mamom. tako se i ja 70-godišnjak sjetim kako sam mamu sustigao i presrigao u godinama a tatu nisam zapamtio, jer bijah tek rođen, kada ga hapsilo i objesilo ’43 zlo endehaško, u njegovoj 32 godini jer se usudio biti komunist. nostalgija me katkada uhvati, ali sam ipak optimist … kao i Vi, koja pokušava svoj optimizam prema životu sakriti ispod neuvjerljivo cinićne maske. živa nam bila i veselila se životu u svakom trenutku sadašnjosti” … milan
“Stanove smo dobijali u preduzećima u kojima smo radili, a onda smo ih devedesetih godina “velikodušnošću” novih vlasti otkupili za par desetina maraka iako ih ove nove vlasti nisu ni gradile niti nam ih dali.”
ma jebes sve. jebem ti, jebem ti—————
od sranja ne mozes pobjeci ni u samu misju rupu.
I mene je rasplakalo, tata mi nedostaje. I sjetih se jednog citata…Nostalgija za mjestima tek je opsjena: svaka je nostalgija nostalgija za jednim nestalim vremenom i za jednim nestalim ‘ja’ u njemu. To je tako točno.
Ne znam da li su mi oči pune suza zbog teksta, zbog prošlih vremena ili neizvjesne budućnosti. Za jednim žalim, a od onog drugog se plašim. I sigurno je da ću dugo, dugo plakati kada moja majka ode, jer ću time definitivno izgubiti svu povezanost za onim lijepim vremenima kada se nisam stidjela reći svoje ime niti prezime i kada me je bilo baš briga za sve. Moja majka veli da mi je bilo lijepo jer sam bila dijete, ali kada vidim svoju djecu, zabrinutu za bolje sutra, ja se sebe takve zabrinute ne sjećam.
Ovaj put se slazem sa svima-i moje ime i prezime je pravo! I ne bojm se reci isto sto i Vedrana-ali, povratka u predivnu proslost moje mladosti isto nema. Sto se moze uciniti? Tko zna?
Draga Vedrana,
Vas tekst me je duboko dirnuo iz vise razloga. Mislim da donekle spadam u generaciju vase dece, ili onu izmedju, tik pre njih… Iako smo tokom godine ziveli u Beogradu (ili Parizu kad je trebalo), moja leta su mahom bila rezervisana za Dalmaciju – moji najlepsi snovi, najlepse uspomene, zlatni odsjaj mora, miris joda i procvetale albizzie, suvi list masline koji opada od zege… somboledov i ledov sladoled (dva sanduka koja su se borila za prevlast – a zapravo svaki je prodavao nesto svoje, specijalno… sto su nam takodje oteli)…, dagnje koje rastu na steni ispred kuce, pecanje na strunu (i naravno, svako se od nas bar jednom upecao na sopstvenu udicu), skupljanje jezeva da se nebi nasa mala stopala nacickala njihovim bodljama, vracanje u Beograd s sa Dalmatinskim govorom na usnama i u usima poput muzike, to je nesto sto mi nijedno mesto na svetu ne moze doneti, jer je Jadran bio zapravo deo mog detinjstva, zajedno s onom blazenosti i naivnosti toga doba. Oh, kao dete, bilo mi je zanimljivo zasto su nam neka jela drugacija, zasto neki idu na misu a drugi ne… pa je i bilo nekakvih prijateljskih rasprava medju nasim roditeljima, a ipak one su se sve zavrsavale oko dobroga vina, pesme na gitari ili rostiljanja ribljeg ulova od prethodne noci.
I u Beogradu je bilo bas kao u Zagrebu: puno svega do osamdesetih, a onda bonovi, i manje svega… pa rat. Mi klinci smo vec bili dovoljno veliki da rat dozivljavamo skoro iz perspektive “odraslih” a opet, bilo je tesko shvatiti da se sve rusi i da mozda nikad necemo videti svoje prijatelje sa “druge strane”. Licno, meni kao da je neko oteo zemlju, bas kao sto je rekla jedna gospodja u nekom predjasnjem komentaru. Posle rata i sankcija, i ovde su dosle neke silne radnje, sve deluje bogatije, ima vise izbora, a opet ljudi su nesrecni i sanjaju neka prosla vremena – jer je bilo blazenije.
Moju mamu jos imam… zdravu, nadam se jos dugo pored sebe – ali prepoznajem vase reci u majci moga supruga, koja je jako patila, dugo, dugo… 🙁 i koju smo svi voleli kao svoju.
I cinjenica je da i kod nas, nema pravog tretmana za nase voljene koji treba jednog dana da odu… dostojanstveno i okruzeni postovanjem i ljubavlju. Nadam se da ce i to jednog dana biti moguce: biti bolestan i biti voljen… i otici spokojno kad vreme za to dodje… koliko god tuzno to bilo za nas koji ostajemo…
Cesto procitam vase tekstove, ali ovaj ce mi posebno ostati u srcu mislim… I hvala vam na tome.
Iskren pozdrav
Hvala Vam, Vedrana. Sve je rečeno (napisano) u prethodnim postovima, a što bi i ja mogao reći ili napisati i ne treba tu puno dodavati. Možda mi je najdraži onaj: “kad narastem biti ću Vedrana Rudan”. Doista uživam čitati vaše tekstove. Pozdrav iz Zadra!
Aj ne seri Vedrana, zamisli da ti neki Srbin siluje majku a ti kazes kak si sretna kaj su ga pustili iz policije, policajci su losi pa automatski znaci da se ni zlocinci ne trebaju kaznjavati.
I dobro zašto ovaj blog ima moderaciju komentara? Samo Vedrana sme psovati i davati provokativne izjave?
Da bi profiltrirali manijake. 🙂
@Slavene, a šta bi sa Baronom TU ?
Zašto dozvoljavaš da prostački vređa: Srbe mogu da vređaju, čak i na svetski dan tolerancije! On je sramota za Hrvatski i za blog! Sramota! Vidim da me se želite rešiti.
@Slavne, pobogu, šta taj “Srboćetnik” radi na blogu. On je običan bugarski provkator! Nema kod njega nis “S” od Srbina, a ako jeste on je sramota i za Srbiju i za Srbe.
@ Miki-ca: Vidi ga sto cmizdri… Je l’ tako mislis (o)braniti “neke Srbe koji su radili gluposti”, a? Kuku tebi ako te uhvate da pizdis… (k’o onaj tvoj “zubar” iz Knina?). Ukinut ce ti socijalu, sto na sto… 🙂