Danas sam uz pomoć muža bila u gradu. Osjetila sam da će moje noge to izdržati. Taxi nas je dovezao do vrata Neurotha. Prelomila sam. Ipak sam uzela slušni aparat jer mi je život u buretu postao nepodnošljiv. Što to govori onaj tko u mom pravcu otvara usta?
Otkako je izmišljena Viagra i njoj slične čarobne pilule svi su muškarci postali doživotni jebači.
Naletjela sam na komentar jedne od mojih “obožavateljica”. Zamjerila mi je “lice bez bora” i to što sve činim da ne bih starjela “dostojanstveno”.
Jela me nazvala u osam. Probudila me. Plakala je. Danas ima sedamdeset godina. “Prastara sam. Uskoro ću umrijeti. Trebala bih srediti lice i vrat, nije to neka lova. Napuniti usta kiselinom, diskretno. Morala bih do ljeta izgubit bar deset kila. Vrat mi visi. Reci nešto.” Rekla sam joj, boli me grlo, ne mogu govoriti. Spustila sam slušalicu. Jela i ja smo gotovo vršnjakinje, mlađa sam od nje godinu dana.
Znam da sam u šezdeset i osmoj i da nisam Rockefeller koji je šest puta promijenio srce i dva puta bubreg i doživio sto i treću. Preda mnom nije još tridesetak godina, vjerojatno nije ni deset, ne brinem o tome.
Gotovo je. Najavljuju vrućine. Ovaj vikend planiram odlazak na plažu. Imam vezu u salonu “Best Head” pa nisam u panici. Zapustila sam se jer sunce nikako da svane. Nije da jednom tjedno ne brijem noge i pazuha, nokti su mi ljubičaste kandže. Sve je to ipak zimski đir. Zrela sam za generalku. Srećom, čupaju na rate. Što me čeka? Čeka me ono što i vas.
Žene su lako kvarljiva roba. Najviše vrijede između petnaeste i devetnaeste. Kad navrše dvadeset i pet lagano su načete, u tridesetoj prezrele. Hvata ih panika. Nije lako šetati gradom i nalijetati na ugašene muške poglede. U četrdesetoj, iako znaju da su otpisane, skraćuju suknje, pumpaju sise, ugrađuju umjetne jagodice, u guzicu umeću silikonske polulopte, sve u jalovoj nadi da će izgledati kao da im je dvadeset i devet.
