Puding od vanilije

Unuk Krešo dolazi k meni samo kad njegovi roditelji nemaju drugu opciju. Šteta, muž i ja jako volimo Krešu.

Najveći je u razredu, sva ga se djeca boje jer je osjetljiv pa kad mu pukne film onda nekom dečkiću pukne noga. Krešo je na mene, nije na glupog oca. Moj sin je poput moga brata, mlatila sam ga do njegove prve bračne noći. Prestala sam jer ima ogromnu, debelu ženetinu. Nikad ne bi priznao da je tu babetinu oženio samo da se obrani od mene. Mrzim kukavice.

“I”, rekla sam Krešinoj glavi dok je prčkao po mom mobitelu, “kako je bilo u školi?” “Oćeš mi dati deset kuna za dva paketića sličica?” “Koliko košta paketić?” “Četiri kune.” “Zašto ti onda treba deset kuna?” “Za dva paketića.” Ni meni u drugom razredu nije išla tablica množenja, pa šta mi fali? “Dat ću ti deset kuna.”

“Velečasni nas je pozvao u crkvu, pa smo išli.” “Tko je išao?” “Držislav, Hrvoje, Mislav i ja.” “I? Jeste li molili boga?” “Ne. Velečasni je dao sličice svima samo nije meni. A meni u albumu fali broj 20, 21, 57, 65, 66, 68…” “Dobro, Krešo, dobro. Zašto ti nije dao sličice?” “Nećeš reći mami i tati?” “Neću.” “I dat ćeš mi deset kuna.” “Dat ću ti.” “I nećeš reći mami i tati da si mi dala deset kuna?” Krešo zna biti naporno dijete. “Neću.”

“Mi smo išli u njegovu sobicu u crkvi, pa je onda velečasni sjeo na stolicu, a mi smo morali se posložiti oko njega i gledati u njega i još je tamo bila jedna stolica, a na stolici su bile sličice. Sigurno su u paketićima bili Modrić, Ronaldo, Akinfejev, Pereira, Zhihorkov, Dehea…” “Kako možeš upamtiti imena svih tih kretena, a ne znaš tablicu množenja…” “Nona, nisu oni kreteni, ti si…” Zaustavio se.

“Meni fali Gafaini i Pici, ja imam dva albuma, jedan je “Goolmanija”, drugi je “Rusija – 20-18…” “Krešo, može li kraće?” Tako je bila dosadna moja pokojna svekrva. “I onda je velečasni sjeo i je otvorio hlače i je izvadio veeeeelikoooga mišonju…. Nećeš reći mami i tati?” “Zašto bih rekla?” Smiješila sam se onako kako se smiješe none kad gledaju unučića dok prčka po mobitelu. “I onda je velečasni rekao da neka svatko od nas mu poljubi debeloga mišonju, a ko mu poljubi će dobiti sličice, a meni fali Gafaini i Pici…” “Dobro, Krešo, dobro, što je poslije bilo?”

“Poslje je bilo da su velečasnome mišonju poljubili Tomislav, Hrvoje i Mislav i velečasni je bio jako crven u licu i je govorio, ah, ah, jah i ah i jah i ah….” “Krešo, jesi li ti poljubi velečasnome mišonju?” “Ne jer je velečasni rekao da ja sam jako šmrkljav i da ću mu ga poljubiti kad popijem antibjotik do kraja.

Pa je onda velečasni potezao kožu na velikome mišotu, pa je onda iz miša izašlo nešto žuto, pa je velečasni rekao ah, ahhhhh, aha, ahhhhhhhh, aha, pa je uzejo papirnatu maramicu, pa su oni dobili sličice, a ja nisam i onda smo otišli, a prije smo rekli Hvaljen Isus i Marija. A Tomislav je rekao da ćemo drugi put morati od velečasnoga polizati ono žuto, pa ćemo dobiti dva paketića. Ja sam rekao da neću. Mama me je istukla.”

“Zašto te je mama istukla?” “Jer je kod nas bila teta Maša sa onom kozom Katarinom.” “Katarina nije koza i jako je ružno što si joj stao na ruku. Ne smiješ biti nasilan. Zašto te mama istukla?” “Zato jer je mama rekla, a sad, nakon ručkića, nešto što Katarina najviše voli. Pa je njoj i meni pred nos stavila puding od vanilije pa sam se ja izrigao, pa me je mama istukla i još mi je rekla:”Idiote jebeni, isti si razmaženi otac, sve se mora jesti. A djeca u Afriki gladuju.”

Nazvala sam sina. “Ne, neću vam posuditi auto, ne idete u subotu u Zagreb na prosvjed protiv Istanbulske konvencije, jebe se meni što nemate zimske gume.” “Mama, ti si luda, ne možeš nam to učiniti, sve je dogovoreno.”

“A kad ćete prosvjedovati protiv pudinga od vanilije, stoko glupa, slijepa, tupa?”