Imam mnogo prijateljica. Nisu sve mojih godina. Najviše žalim one koje imaju oko četrdeset. Djeca u najgorim godinama, muž izlazi iz braka, to još ne zna, roditelji u punoj snazi spremni ispiti kćeri posljednju kap krvi. Većina zdravih šezdesetogodišnjaka u pravilu je na smrt bolesna. Svakoga dana treba ih naručivati kod drugog specijaliste.
![\"strah\"](\"http://www.rudan.info/wp-content/uploads/2013/01/strah.jpg\")
Gastroskopija. Najprije moraju mamu ili tatu ili oboje tješiti kako probadanje u želucu nije rak a svi znamo da je rak želuca neizlječiv, kad krene probadanje onda je već kasno, kćeri moja, umrijet ću a groba nemam. Bilo bi mi lakše zaklopiti oči kad bih znala gdje ću ležati. Ako tata već počiva jedna briga manje.
Kako mamu na smrt bolesnu, mamu koju čeka gastroskopija, kemoterapija i smrt u najtežim mukama u šezdeset i prvoj pitati, hoćeš li da te spalim ili zakopam? Što ako se odluči za ukapanje? Kupiti grobno mjesto teže je nego vraćati dug u švicarcima. Mama se ne izjašnjava ali je pred šest mjeseci, dok je umirala od raka pluća, diskretno dala na znanje da joj pokraj groba mora biti čempres, voljela bi i pogled na more, ali, kćeri moja, učini kako hoćeš.
Ja sam tebi posvetila čitav život, žrtvovala karijeru, prekinula studij, radila posao ispod svog nivoa, preživjela odlazak tvoga oca i tvoje posjete onoj kurvi, ipak, ne želim te opterećivati. Kad umrem u najstrašnijim mukama, baci me u kanal.
Dan prije gastroskopije dobra kći napušta svoj dom u kome ostaje dvoje djece, muž je na službenom putu ili radi do kasno u noć, ona majku drži za ruku i govori joj kako poznaje stotinu ljudi koji su preživjeli gastroskopiju i, evo ih, šeću gradom. \”Rizik ipak postoji\”, šapće mama izmučena strahom i bolešću, \”kćeri, ne umire se samo od raka nego i od pregleda.\”
Idućeg jutra kći koja je jedva dobila slobodan dan, odbit će joj ga od godišnjeg, nosi majku na gastroskopiju kod privatnika, tako je brže, borba za život ne smije čekati. Doktor se smije: \”Gospođo, potpuno ste zdravi, javite se sestri na recepciji.\” Sestra izdaje račun, što je šesto kuna kad čuješ dobru vijest.
Da majke i očevi oko šezdesete imaju samo želudac kćerima u četrdesetima život bi bio jednostavan. Mladi penzioneri na žalost imaju i debelo crijevo, tanko crijevo, pluća, koljena, kukove, srce, krvne žile, početak mrene, sredinu mrene, punu mrenu, jedno oko jedanaest tisuća kuna, predah, drugo oko opet jedanaest tisuća kuna.
Djedovi i bake nisu zadovoljni unucima pa zato u pauzi između dviju rakova nazivaju unuke koji se ne javljaju i kćer koja se mora javiti jer ne može ignorirati dvadeset poziva dnevno. Dok sam za tebe crnčio, crnčila, bio sam ti, bila sam ti, dobar, dobra, a danas…
Žena u četrdesetoj ne smije ići gradom i urlikati: \”Odjebite, starci koji niste starci! Jesam li tražila da me stvorite? Nisam. Jeste li bolesni? Niste. Da li ste osamljeni? Tko nije? Tata, da li sam ti ja dvadesetak godina lijevala rakiju u grlo? Zašto se čudiš masnoj jetri? Mama, i mene boli i koljeno i kuk i kičma a preda mnom je još bar dvadeset godina robije. Smilujte se, pička vam materina! Zdraviji ste od mene.\”
Ne, ne, tako nešto reći starcima u šezdesetoj koji su o tebi brinuli do tvoje osamnaeste? Neke od moji prijateljica u pauzi između dva pregleda, dok peglaju, bulje u kompjuter ili razmišljaju kako se ubiti bez veće frke, pokušavaju skužiti kad su živjele, ono baš, živjele?
U kojem su se stoljeću nasmijale? Otvorenih usta, na sav glas? Kad su bile sretne? Kad im je On nakon prvog poljupca izvukao jezičinu iz grla? Nema šanse. Na vjenčanju? Nakon dijete od koje je skoro umrla? Jedva su je noge nosile do oltara pokraj koga je na nju čekao mrki debeljko.
Kad je diplomirala pa krenula konobariti? Kad je skužila da je na svom prvom pravom poslu plaćena trideset posto manje od kolege? Kad je rodila i dojila i kuhala i prala i dizala se noću deset puta dok je on u boravku hrkao, očevi rade, moraju se odmoriti?
Možda joj je ipak najsretniji trenutak u životu bio kad se on konačno odvukao od kuće? Tada, tada bi se bila smijala i smijala i smijala i plesala, plesala, plesala, da je nije nazvala majka: \”Kako ćemo bez muškarca u kući? Oglušila sam na lijevo uho, nazovi doktora Nikolića?\”
Jebote! Kad živi žena? Možda u dvadeset i osmoj? Radi, oko nje se mota nekoliko mužjaka ali ona još nije prelomila, majka joj ima pedeset, leti oko bake danju i noću, otac kreše maminu najbolju prijateljicu i nema problema sa jetrom a veterinar je najzad iz njenog psa izvukao posljednju glistu.
Koliko godina žena može imati dvadeset i osam godina? Jedno godinu dana, ako baš ima sreće.
Ne volim biti patetičan,ali uživam čitajući Vas
Kad? Onda kad konačno uspije reć “odjebite svi od mene!”…a onda je obično već u kasnim 40-ima…pa ako zapleše – luda je…ako popije – pijanica je…ako želi disati punim plućima – nenormalna je, a k tome možda još klimakterično željna muškaraca…A nitko ne kuži da ta ista jednom, pa makar i s kukom pred operaciju, želi samo – živjeti.
Draga Vedrana… komplimenti. Dakako, teško naći kutak za ironiju, no… što preostaje? Suicid? Ili masovni omicid?
Sretna nova i veeelika pusa,
Sandro
Draga Vedrana,
Ja imam 26 i uživam maksimalno u životu.
Prošla sam sve poslove od sendwich bara i sobarice u hotelu do trgovkinje itd., pa čak sam radila i polugola na TV-u. Sad sam na radnom mjestu voditelja prodaje – i nemam fakultet 🙂 !
Zaposili su me na osnovi mog karaktera u svjetski poznatoj firmi. Putujem vrlo člesto, kupila sam stan i baš uživam punim plućima jer sam si sama tako stvari posložila. Naravno, nemam dečka, muža djecu … ali mi to ni ne fali. Možda ih nikad neću ni imati – odlučit ću usput.
Starci mi imaju 75 i 68 godina, ja sam jedinica – možete mislit kako mi je, ali ja ih volim i nije mi im se teško javiti ako treba nekada i po 20 puta na dan jer znam da jednoga dana neću imati tu privilegiju.
Još kad sam bila mala odlučila sam se nikoga NE slušati pa ni roditelje i to mi je bila najbolja odluka u životu.
Jednom se živi.
Dali ćemo život provesti u tuzi ili veselju ovisi o našem izboru.
Pozdrav.
K
Ah, kako sam se prepoznala!!! Vi bas pogodite pravo u centar! Ja inace kazem da sam u pedesetoj pocela da zivim…
hahahaha daj vedrana idemo na kavu i mali za ovo …skontah upravo da sam se ismijala.. prvi put danas, thx
sta reci a ne slagati
Svaka osoba može (ne bih tu dijelila muškarce i žene) može početi živjeti kada odbaci konvencije i sva ostala sranja koja ti nameće društvo, roditelji, obrazovanje, masovni mediji i posluša svoj unutarnji glas koji vrišti u nama ali ga ne čujemo zbog buke izvanjskog svijeta. Ja sam počela živjeti dosta rano s 19 godina kad sam odbacila sve savjete (pizdarije) koje su mi starci nametali za moje dobroi zato što me jako vole. Ništa te ne može više razjebat nego roditeljska ljubav, onda sam počela odbacivati sve društvene dogme (moraš se udat do 25 i izrodit barem dvoje djece jer te kasnije neće nitko htjeti, ostat ćeš stara ura i djeca su najveće blago na ovome svijetu-moš mislit). Većina ljudi završi u brakovima s osobama koje zapravo ne žele, nakon par godina (i ranije) nemaju o čemu pričati pa iz dosade naprave dijete, a izgovor je obično ono dogodilo se, bolje rodit dok si mlad pa si manje živčan, sa 35 više možda neću moć i slične gluparije…u našoj zemlji to je jedan od najgorih zajeba….novca malo s djetetom još manje, zabiju se u kuću jer za putovanja nemaju…čeznutljivo gledaju na telki ljude koji putuju uživaju i tješe se kako su ipak stvorili novi život….Onda nakon 20 ak godina pričaju tom istom djetetu kako su zapravo imali jednu ljubav na faksu za koju se ispostavi da uopće nije bila tvoj otac/majka koju nikad nisu prežalili, da su te rodili bez razmišljanja i da su zapravo nesretni u životu ali zato će oni sad tebi reć kako treba živjeti i preko tebe će ostvariti sve svoje nedosanjane snove… bolje da se sad zaustavim jer bi o ovom trulom društvu, roditeljstvu bez smisla i koječem drugom mogla napisat cijeli roman…(ovo su samo asocijacije 🙂 )
Hahahahaha!!! Konačno sam se grohotom nasmijala nakon, ni sama neznam, koliko vremena. Hvala na odličnom tekstu!
1. “u sendviču”- iza leđa roditelji, a ispred djeca;
2.”između dvije vatre”-na jednoj strani muž/žena i rodbina bilo kojeg tipa roditelja, a na drugoj vi sami;
3 .svi na jednoj , a vi na drugoj sasvim drugoj strani-sami ne marite za sve te stvari i tako je najbolje, ali neizvijesno;
…i td. jer “misli vrludaju”.
Tek sada, skoro pred 50, počinjem. Dete je tek 9, on je odavno otišao po cigarete, mama je 75, ali je na sreču 🙂 jako daleko, u mnogo boljoj zdravstvenoj osigurajučoj državi. Novi prijatelj je mlađi i živi dosta daleko, da nismo svaki dan zajedno. Možda sam konačno našla recept?
Kako ne postati svoja majka?Uff tekst me oborio…hiljadu puta sam listala istu postavku stvari u glavi i pitala se sa gorčinom pa zar je to moja sudbina…nešto mi se čini da ju je na Balkanu teško izbjeći koliko god se otimale…lomača više nema za neposlušne:(
Vidim, uglavnom se gospodje/djice prepoznaju ili ne prepoznaju. Mislim da se nešto muškog svijeta ovdje prepoznaje, ali ne u onim debelim i mrkim, pored oltara ili masnim jetrama od alkohola .. ili vremešnom tucaču najbolje mamine prijateljice. Neki se prepoznajemo i u neprestanim jadikovkama naših najbližih i najsvježijih direktnih predaka i u posramljenom osjećaju odgovornosti za te iste, tj. roditelje. Pokrijemo se ušima i živimo tu balkansku opšte prihvaćenu varijantu srećnog porodičnog života i brige o ipak, uplašenim roditeljima, od starosti koja dolazi i ne čeka.
Draga Vedrana
Pročitala sam ovu priču. Ne znam koje je moje mišljenje. U svom životu postupila sam drugačije. Mene je rat zatekao kad mi je bilo 25. Završila srednju školu. Posla nema. A moji roditelji su za mene živjeli. Dobili me pod starost. Mami bilo 38. Oboma je ovo bio drugi rat koji u preživjeli. Mama se slagirala 94. – desna strana. Potom još nekoliko manjih udara i tri srčana. Ležeči u krevetu slomila kuk i ključnu kost. Umrla 2011. Tati 97. zbog gangrene odrezali obje noge, potom dobio rak prostate i umro 2002. Svo to vrijeme posvetila sam njima, a da nijednom nisam ni zakasnila na posao, a kamoli izostala. I gdje sam sad 15 mjeseci nakon što je mama otišla. Nigdje, ustvari. Sutra mi je punih 47. Nemam muža, nemam djece, nemam vezu, nikom nisam dobordošla. Imam mali stan, trošnu porodičnu kuću, posao, plačene sve režije…..Nemam s kim progovoriti. Za praznike sama, kad imam napad tahikardije sama, čašu vode nema ko da mi prinese, a ko bi i imao jasno mi je dao do znanja, da ne očekujem ništa. Jedino me maca nije šikanirala i iznevjerila. Da mi do znanja da vidi kad plačem, kad sam tužna, kad me strah. Samo mačka, niko više. Nakon što se “ispovjedih” evo moje mišljenje samo dođe, čuvajte svoju porodicu i svoj život, roditeljima se posvetite u skladu sa mogučnostima. Djecu rađajte na vrijeme ali pustite svakog i neka svi puste vas da živite svoj život – jer to je film koji se nikad ne reprizira, niti ima rimejka.
Ja sam bila u dvadesetosmoj u svojoj pedesetosmoj, devetoj i sezdesetoj i jos bih bila da se nije nesto desilo.
Obožavam kada moje misli poteku Vašim rečenicama 🙂
Pa jebote vrag! Sta, pa treba da ih odmah uklonimo kad ih tako dozivljavamo te suvisne roditelje.Bicemo i mi roditelji, pa ce i nama biti tako pisano.Cekaj bre Vedrana, nisu svi tako jaki kao ti.Kapiram ali to nedolazi tek onako, da hoce da zezaju ti stari roditelji.Zamisli molim te, cerke i sinovi koji su istroseni,a roditelji su kao puni energije.Jebi ti to, to je mozda sad moderno ali to je u mojim ocima cista moralna diskvalikifacija sopstvenog ja.Posle kad ih nema, sliniti na groblju, bio si mi super roditelj a sad sam tek to ukapirao.
Draga Vedrana, na Vase pitanje ‘kad zivi zena’ tesko je dati odgovor jer ocito prvo je trebalo dati definiciju sta vi podrazumevate pod ono ‘ziveti’. Zena (kao uostalom i muskarac) pocinje da zivi punim plucima kad postane duhovno zrela osoba (mada je to proces koji se nikad ne zavrsava za onoga koji je poceo raditi na sebi) i kad upozna radost davanja, koji je tako suprotan onome o cemu Vi pisete. Imam cetrdesetak godina, i nikad nisam zivela bolje i bila sretnija nego sada, i za nikakvo blago na ovome svetu na svetu se ne bih vratila u svojoj dvadeset osmoj 🙂
Gospođo Rudan, ovaj post je baš depresivan za prve dane Nove godine, a pomalo je i feministički. Žao mi je, ali ja nisam oduševljen jer mi post zvuči malo feministički! Baš su jadne žene! A šta je sa nama muškarcima ? Ko će nas da oplakuje? Muškarcima cvetaju ruže!
Neki komentari odišu hedonizmom! “Uzmi sve što ti život pruža…” Kada čovek postane oronulo drvo bez igde ikog – gleda na stvari sasvim drugim očima!
Ništa nema lepše od srećne porodice! Samo ona može da ispuni čovekovu dušu! Istina, u Ani Karenjinoj pisac reče: “SVE SREĆNE PORODICE SU SREĆNE NA ISTI NAČIN, A SVAKA NESREĆNA JE NJSREĆNA NA SVOJ NAČIN.” Danas je ovih drugih više.
Nestadoše lepi običaji zajedničkog nedeljnog ručka. svako se zatvori u svoj sobičak i sedi ispred TV ili PC monitora. Daleki svet je mnogo interesantniji nego oni oko njega. LAKŠE JE VOLETI CEO SVET NEGO SVOJE BLIŽNJE I KOMŠIJE !
Veoma mi se svideše neki komentari, Katarina, Beba…. više od teksta VR. Znam samo da bih jako volela da su moji roditelji među živima, makar imali 300 umišljenih bolesti..Moguće da ih sada idealizujem ali mislim da su spadali u one retko normalne. Kapiram da ih zato i nema.
Hm, da. Mislim da treba povući jasnu granicu između ‘mama/tata, volim te’ i ‘mama/tata, jebi me u mozak’. Sklona sam vjerovati da svi/e biramo svoje puteve i načine. Priča koju je Vedrana ispričala (tj. napisala) je nešto što je vrrrrlo česta pojava, ali to nije moja priča. Ne izgaram za druge, nastojim biti odgovorna i normalna, vrstu produžiti neću, jer me djeca ne zanimaju, imam dečka i posvećeni smo jedno drugom i mislim da je život puno, puno više od završi srednju, faks, zaposli se, udaj se, rodi jedno/dvoje/koliko se zalomi, odgajaj, preleži kozice/zaušnjake/…, idi u Vodice na godišnji odmor… Nekako se u tome ne vidim. Biram drugačiji put i drugačiji način, meni prihvatljiv, zanimljiv. I nikoga mi nije žao. Svako iz nekog razloga mora proći neke stvari i neka iskustva. Hvala na ovom tekstu, Vedrana.
Nemamo uvek 28 ili 40 godina. Jednog dana i mi dozivimo 61, 78, i daj boze jos i vise… I sta onda, treba da nas napuste i zaborave nasa deca i nasi najblizi ??? 🙁
Imam 51 godinu, a moja majka 75. Mene boli cijelo tijelo, od glave do nožnog palca, moju mamu ne boli ama baš ništa. Jedino duša, budući da je zet ne poštuje onoliko koliko ona misli da bi trebao, jedan unuk radi, ali i dalje traži od nje da mu kapne makar 200 kn kada dobije mirovinu, drugi unuk je ignorira, budući da mu ide na živce. Ja nemam braću niti sestre da ju nekome predam barem na par dana, ono da odahnem dušom. Ja sam kćerka 24 sata, a ona je žena, majka, kraljica. Jebiga, što da radim, moja je. A tko zna kakva li ću tek ja biti kada dođem u te godine. Kakvo li ću tek ja zanovijetalo biti.
Totalna istina…uh.
Imam 48 godina i cesto se pitam hocu li uopce docekati te godine sto su moji roditelji imali(ima).Moja mama umrla je sa 75,tata je jos vitalan sa 77 godina.Sutra mi na vrata moze pokucti gosp.gad(Karcinom)pa onda odeeee ja.Moja je okolina puna gadova zato mi i buducnost neizvjesna.Dragi moji uzivajte u zivotu i zaboravite na flustiranu famiiju!!!
Uskoro cu da napunim 52 i umesto da zivim svoj zivot, sve dublje tonem u glib majcinih paranoicnih prica, cerkine sebicnosti i muzevljeve prismotre. Bas sam jadna…. Mozda pronadjem neku pouku u knjizi.
Sve ok, ali zbog cega se treba biti vulgaran da bi se nesto reklo, objasnilo, opisalo? Moje jedino objasnjenje je da je to izgleda nekim ljudima jedini nacin da se izraze, jer drukcije ne bi znali. Sve ovo gore napisano se moglo reci bez psovki i vulgarizma. Ali ako je to svrha teksta, onda ok. Odoh popricati s kurvom na uglu
Roditelji su najcesce sebicni, a u zivotu uvijek pricaju da sve rade samo zbog djece, pri cemu tu djecu bas i nisu pitali i ne pitaju puno da li to ona stvarno zele. Ukoliko smo svjesni toga onda mozda jos uvijek imamo sanse da to bar kod sebe korigujemo. Ukoliko roditelj stvarno voli svoje dijete onda treba da osjeti mjeru koliko ga je u svemu tome stvarno potrebno, pa da ne bude isuvise naporan i da umanji svoje prisustvo. Mislim da je nesto najtragicnije kako za vas, tako i za vase dijete kada vase dijete ostane cijeli zivot uz vas.
Dosta je da se zainati. Ok, i rastane ali ne nužno. Samo treba dovoljno voljeti život i pokušati naučiti voljeti sebe.
Draga Vedrana,
totalno si pretopila moj život u jedan članak!
Mama mi se “raspada” od raka (creva, dojki, želuca ….. zavisi od stepena njene sebičnosti), maltretira nas njenim budalaštinama i to sve iz stana svog dečka koji je 20 godina mlađi od nje!
Njega “ne smara”, jer on ne sme da provali da je bolesna i stara!!!
Neko je odlično poxtavio pitanje šta pisac uopšte podrazumeva pod životom. Odlazak kod frizera, pedikuru, meditaciju, traganje za sobom u sebi, traganje za njim, traganje za ljubavlju svog života, pomoć svojim bližnjim i drugima kojima je pomoć potrebna. Sve je to život žene. Njegova punoća, sjaj i beda. Ni na kakav drugi ne bih pristala.
Joj, kako ste to sve tacno napisali….
Dobra provokacija. Ali roditelji sa 61 još rade. Mogu jedno drugo voziti na pregled kod doktora. Djeca žene od 40 su dovoljno velika da se s njima može razgovarati. Ako roditelji ne mogu razgovarati sa svojom djecom, onda je pitanje što su s njima radili od kada su ih dobili (ok, ima i djece koja nisu normalna, ali u malom postotku). Ne samo da se može s njima razgovarati, oni već rade i kućne poslove, pa žena od 40 ima više vremena. A ako je muž uspio naći švalerku, svi su na dobitku.
Vedrana, i gotovo svi komentatori, izuzev, mozhda, Dame Iz Daleka, svaka vam je na mjestu. Jevandjljska istina. Da vas Bog sve skupi na jednom mjestu, i onda, na to mjesto navede potop Nojinih razmjera, prije nego uspijete napravit splav, ili sta je vec Noje napravio da se spasi.
@Dragana says:
“Ne izgaram za druge, nastojim biti odgovorna i normalna, vrstu produžiti neću, jer me djeca ne zanimaju, imam dečka i posvećeni smo jedno drugom…”
Poruka je jasna. To znači sa su svi oni nenormalni koji žele da produže vrstu i koje zanimaju deca (i unuci). Vi ste, pak, normalni. Nešto vas baš ne razumem. Vaše poimanje suštine života se svodi na uživanje i – nek traje dok traje. Gde ćete posle ? U starački dom, ili u klošare ? Ko će da vam doda šolju čaja ? Ko će da pozove hitnu kada padnete u nesvest ? Mladost i zdravlje ne traju u beskonačnost. Naš narod kaže: Onaj ko nema decu, nije napravio kuću i napisao knjigu – živeo je uzalud i proćardao je svok život.
Odlicno pitanje. Komentari su bas zanimljivi. Ispada da zivot zene jedino ima smisla ako ima muza i decu. Tj. ako svoj zivot potpuno podredi njima. Naravno, prvenstveno bi zena trebala brinuti o muzevljevim potrebama, njegova briga se uglavnom odnosi na brigu o prezimenu njihove dece, a zene su zaduzene za imena, dakle otac je ono najvaznije, – uopste, a majka je sve ono drugo sitno i svakodnevno, zenski poslovi su takvi da se uz njih moze misliti na nekoga, brinuti o nekom i zaliti za nekim.
Ovde komentarisu i zene koje nemaju decu, verujte to uopste nije tako strasno, vi imate cenjene blogerke samo taj probem sto ih nemate. Budalastine o tome ko ce vam kuvati caj, za koga cete spremati nedeljne i ostale ruckove potpuno je nebitna, jer kad se ne daj boze razbolite, ti za koje rintate i kome ste posvetili svoj zivot poslednji ce vam prici, ne zato sto nece, jednostavno nece biti tu,mogo je bitnije da imate dobro socijalno osiguranje i neki blagi ili veci stek para po potrebi, porodici uglavnom i trebate kad se zdravi. Treba gajiti topla, ljudska i komsijska prijateljstva, dokazano je da su zene sa slicnim zivotnim problemima imale najjbolju i najcvrsvu vezu i podrsku, i da je potpuno nebitno da li imaju ili nemaju decu i porodicu, prava zenska prijateljstva su najdragoceni dar koji postoji. A prava zena zivi od momenta svog prvog secanja, tj. ako je majka nauci, da bude sebi najvaznija, jer samopostovanje je ona mera koja nas drzi uspravno. Ako to nemamo ili izgubimo nas zivot je potpuno nebitan na ovoj planeti na kojoj smo samo prolaznici. Ni jedno dete ne voli majku koja nije cvrsta i koja nema jasan i precizan stav o svemu, bez obzira na obrazovanje. Najmanje sto zena moze ucinit za sebe je da precizno razmislja i da se tako izrazava, a samopostovanje automatski ide uz to.
Odličan tekst, ja imam 63 i da pobjedila sam rak debelog crijeva tako je rekao onaj striček u bijeloj kuti, valjda on zna. A kad se žena nasmije – puno puta, pa i kad pročita Vaše tekstove, ja ih čitam redovito.
Sretno u ovoj godini i još puno dobrih tekstova
@Mimi says:
Zemljakinjo, pa nemoj tako! Ne znam da li je to zbog mamurluka iz novogodišnje noći, ali nešto te ne razumem! SAMOPOŠTOVANJE, ILI EGOIZAM. Život je, kako reče pesnik – i svetlost i tama i sjaj i beda i ljubav i mržnja i uživanje i žrtvovanje!
EGOJISTI, a često su i HEDONISTI nisu spremni da se žrtvuju za druge. Oni moraju biti centar sveta i centar obožavanja, divljenja.
Idealisti i emotivci takođe ne mogu da shvate da život nije samo: popit čašu rujna vina. Njegoš reče – parafraziram: da niko nije popio čašu meda, a da nije zagorčana sa čašom, žuči.
Ništa gore se ne može čoveku dogoditi od emocionalno nezrele i iskompleksirane žene (a ima ih mnogo).
NJIMA NIKADA NIJE DOVOLJNO NIČEGA. SVE IMA JE MALO. UVEK DRUGI IMA VIŠE I DRUGIMA JE BOLJE. TUĐI MUŽ JE IDEALAN, A NJEN JE NIKO I NIŠTA…
Takva osoba nikada ne može da bude srećna, jer smatra da je žrtva. Ona misli da sreću čine “velike” stvari: mercedes, jahta, putovnaja na egzotična mesta. Gde da ona pere posuđe, stradaju nokti. Pa, pelene, jao, …gde da ona kuva ručak (ne trpi neke mirise) dok druge žene imaju kuvarice. Gde da ona čisti stan kada druge imaju bedinerke…A, zamisli, ona ima FAKULTET !
Rođena u selu, otac polupismen, majka isto tako ili nepismena, ali čestiti i pošteni ljudi, žrtvovali se da ONA završi fakultet, Kad, ono, vidi vraga, Ona smatra da žena koja završi fakultet i radi ne treba da bude domaćica, a ni majka, a ni žena. (Ima mnogo udvarača na poslu čiji prljavi veš ne peru i koji mirišu na kolonjsku vodu, a ne na znoj kao njen muž kada se vrati sa posla).
Deca, ma kakvi ta mala žgadija da nervira damu. Ti punoglavci sisanjem njenih grudi upropaštavaju im oblik. Šta će reći švaler kada se skinu i oni vide da im grudi vise. Ma, nemojte, molim vas, nije za damu materinstvo!
Nikada ne volim da generalizujem bilo šta, ali mislim da veliki broj žena liči na nedorasle pubertetkinje koje nisu spoznale ni same sebe, a ni život koji treba da žive. One misle da samo treba da ga UŽIVAJU.
Na kraju, zemljakinjo Mimi, što se tiče komšija, nadam se da si čula onu narodnu: “Nek komšiji crkne krava!” Ali ima i dodatak: Nek crkne i meni. Zašto, pa da komšija ne bi imao od koga da posudi mleko!
” U sebe i u svoje kljuse” – narodna!!! Dodajem, svoj je, ipak, svoj, ako je čovek, a ako nije – sasvim je svejedno ko je ! Srećan Božić!
Glas razuma iz mišje rupe –
Može da me poljubi u dupe!
A i u k…c ako mu se tako više sviđa (ne rimuje se, ali ti lepo stoji!)
Trenutno sam malo više zauzet i neraspoložen, ali neka se javi posle praznika, a dotle neka ostavi žene da čavrljaju i pametuju… Tema je čisto ženska, za očijukanje prijateljica uz kaficu…
Ovo za kuću i za knjigu nekako i razumem – kuće svi zidaju i knjige (danas) svi pišu, ali ako si još i decu napravio, šta reći… Fakat da se miševi kote “gore” nego zečevi, ali žalim tvoje naslednike, jer nisu oni krivi što imaju kretena za oca… genetika je, brale, težak usud!
@Običan čitalac
Ima ona narodna: “Čega se pametan stidi – time se budala ponosi.”
Glavni i (ne)odgovorni urednik bloga gospođe Vedrane Rudan se ponovo javio da cenzuriše komentare. Za koga je koja i kakva tema. Genijalno. Voleo bih da vidim blog na kome ti bio “moderator”, odnosno cenzor. Mislim, da bi Ždanov bio postiđen!
Nije lako osvojiti slobodu. Ali, nije ni nemoguce…
Imam 38,5, sto ce reci da za pola godine ulazim u cetrdesetu.
Muza nemam, Bogu hvala. Neka mi oproste svi divni muskarci na ovom svijetu, ali nekako ste mi divniji kad ne zivim sa vama. Ili bolje receno, kada vi ne zivite sa mnom:)
Imam majku i kcerku, ne robujem ni jednoj od njih. Majka je nervozna – iskuliram, kcerka u pubertetu drska – trudim se da iskuliram:)
Radim odgovoran posao, na razvojnim projektima vodim cijeli tim ljudi… Zivim iskljucivo od novca koji sama zaradim. I apsolutno NISAM manje placena od kolega na slicnim pozicijama.
Izlazim, zabavljam se, idem u pozoriste, na izlozbe, koncerte, ponekad klasika, vise rokenrol… Pijem pivo, skacem na svirkama, katkad pusim travu (ups!), u kaficima sam nerijetko najstariji i gost i gosca:), imam 10 godina mladjeg decka… I bore na licu, o da!
Ponekad sjednemo u auto i zapalimo negdje na vikend, tek onako provoda radi… Beograd, Zagreb, Sarajevo, Istra, Austrija. Italija, nebitno…
I sve to dok zivim u patrijarhalnoj Bosni…
Vjerovatno me iza ledja ogovaraju iste takve zene o kojima pises, Vedrana. Nema veze. Ja imam samo zelim, ne da zive isto kao ja, nego da zive na nacin koji NJIH ispunjava i cini srecnim.
A ja, da li bih se mijenjala s bilo kim na svijetu?
Jbt, apsolutno ne!!!
Sad tek vidim zasto je gospodji Rudan Crkva tako veliki trn u oku. Nekad su vjernici odlazili na tajnu ispovjesti i u strogoj privatnosti govorili svesteniku o svojim gresima i poteskocama koje im je je on u ime Boga – a ne svoje ime! – oprastao.
Sudeci po dopisima ovdje gospodja Rudan je postala virtuelni javni ispovjednik. Zamjenila je “shrink’s couch.” (Usput receno kanoni crkve strogo zabranjuju javne ispovjesti, jer su se te iste zloupotrebljavale protiv onih koji su ispovjedali svoje grijehe pa ih je Crva zabranila.) Gospodja Rudan vjerovatno u Crkvi vidi kompetitora.
Sto se vise upinjete da branite svoja licna, privatna, prava to vise lupate i postajete banalni. To se na engleskom kaze “Airing your dirty laundry in public.” (Provjetravate pred javnoscu vas prljavi donji vesh”)
Samo napred. Sto ste slobodniji to ste vulgarniji. Cinite velike usluge onoj djeci koju odbijate da imate. Tesko je i zamisliti djecu koja bi vas htjela za roditelje.
Mišiću, smisli nešto novo, keve ti…
Pošto nije svaki dan – Badnji dan, neka ti je srećno Badnje veče! Ja k’o velim da ti ne “prikače” muški šovinizam, a ti tako…
Tvoj “lik i delo” za moju malenkost je neiscrpan izvor inspiracije, ali pošto je u nas sutra najveći hrišćanski praznik – “sablju dimiskiju” ostavljam za neko drugo vreme. “Biće dana za megdana!” Mesto nećemo da menjamo.
Srećan ti Božić, a takođe i drugim virtuelnim sagovornicima i čitaocima bloga koji ga slave po julijanskom kalendaru (da ne kažem Srbima, jer bih u tom slučaju ja bio optužen za šovinizam – i to ne “muški”). Hristos se rodi!
Dvije, ili mozda samo jedna i po, ispravka obicnom citaocu:
Vidim da se “sablja dimiskija” rasirila kao korov, pa ste mozda u pravu, ali iskonski izraz je “sablja damaskija” (po Damask gradu) sto potvrdjuje i Njegos:
Vuci su ti ljuto pogladnjeli;
nek ti sine sablja damaskija,
da ne laju pascad na Proroka!
(dakle da podijelimo po pola ko je u pravu.)
Sto se tice Bozicha, u Zapadnoj Crkvi (Catholicka i Protestantska tradicija) Bozich se zaista gleda kao najveci praznik.
U Istocnoj (Pravoslavnoj) Crkvi, Uskrs je uvijek gledan theoloski, heortoloski, i doxoloski kao najveci Hriscanski Praznik.
Da nije bilo Vaskrsnuca (Uskrsa) za Bozich se nikad ne bi culo, jer ne bi bilo Crkve.
Draga Vedrana ,imam 42,samohrana majka sam djeteta od 25,i mogu reći iskreno i otvoreno u sebi nisam našla takvu patnicu koju si opisala. Kako si same postavimo život, tako nam i je, jednog dana kada ti naporni roditelji, bake i djedovi nestanu svi žalimo za tim vremenima i voljeli bi ih vratiti,,,,nije sve tako crno i teško kada njeguješ prave vrijednosti ,svaka žena koja ima imalo cilja u svom životu može sve to posložiti na svoje mjesto i biti zadovoljna s svojim životom.. Živjeti svoj život i reći zadovoljna sam..
Vedrana je kao i obicno ekstremna, ali kao i obicno ima i istine u onome o cemu pise , kao i od svih komentatora. Da zivite u normalnoj zemlji o roditeljima bi se brinuli doktori, ai pomalo vi, sto je u redu, djeca bi imala pristojan posao i placu, njihova djeca bi vec s cetiri godine isla u vrtic i isto dobila posao, vidjali bi se svako toliko i nitko nikoga ne bi tako mucio. Cak bi roditelji za vrijeme zivota isplatili djeci ono sto im pripada, ima toga i kod nas. Ako se ne bi slagali, ne bi se nividjali. Ne moraju. Svatko ima svoj stan i zivot. Nisu krivi ljudi, nego mizerija. Pozdrav svim super komentatorima. Zanima vas koja je to zako uredjena zemlja? Pogadjajte!!
SLOVENCI ŠTRAJKAJU – HOĆE GOLI OTOK!
VEDRANA PIŠE – A KOMENTARI IZ SRBIJE.
DAJMO SLOVENCIMA GOLI OTOK, ALI DA ODREĐENA KVOTA BUDE IZ HRVATSKE.
A PITANJE DRAGOJ EX BRAĆI – IMATE LI VI VEDRANU PA DA SE I MI HRVATI UKLJUČIMO SA SVOJIM KOMENTARIMA.
VEDRANA SVE JE OK, SAMO KAD SPOMENEŠ GOTOVINU E ONDA SE POKAŽE PRAVO LICE NAŠE EX BRAĆE
Ja sam se od prvog muža razvela sa 25, posle 7 zajedničkih godina. Dve godine sam patila tražeći sebe, pa kad sam se našla tako sam se zavolela i samoj sebi obradovala da je to najlepše iskustvo mog života! Sa 34 sam se ponovo udala i rodila sina, sada mi je 39 i imam još jednog mališu, stvari sam postavila tako da mogu da kažem “ne” kada nešto neću, a zbog prethodnog iskustva znam jako dobro šta neću. Eto, mogu reći da sam bila slobodna i zaista živela po svemu sebi potaman od 26-34, osam godina eheeej! Sada u drugom braku opet kompromisna rešenja ali ne trula, pa tako mogu reći da sam i dalje srećna iako ne sasvim svoja.
Medjutim, moja majka prošla je sličnu situaciju kao vaša junakinja iz “Dabogda te majka rodila”, na glas sam se smejala i plakala dok sam je čitala, i tada sam vas zavolela žestoko.
Možda vam se dopadne ova anegdota apropo vašeg teksta: naša komšinica Maca, babdevojka od 62 decenijama trpi zlostavljanje i psihičku torturu od strane svoje majke, gospođa Dese, teškog krvoloka. Gospođa Desa ima jednu veliku guzicu o kojoj se jako lepo brine a sve preko leđa svoje već vremešne kćeri. Muškarci u Macinom životu su odlazili čim bi stigli jer gospođa Desi nije odgovaralo da joj bilo ko otme besplatnog roba. Maca je radila, trudila se, ispunjavala majci hirove svih vrsta, vreme je letelo, pustila bi pokoju suzu kad joj nestane snage, ali majci se nije mogla odupreti.
Lift mi nije radio pa jedan dan krenem peške nadole i naletim na gdju Desu sa sve nafrčkanom frizurom kako se klati na ulaznim vratima stana.
“Gospodja Deso, pa šta radite tu, udjite u stan, prehladićete se, promaja je!”
“Ma gledam gde je ova moja Maca, otišla na pijac pre celog sata! Nju po smrt da pošalješ ima da se naživiš!”
“Ah pa bogami Deso, vi ste 93. doživeli, nemojte se žaliti, usluga je bila jako dobra!”-to ja onako da joj metnem, pa nastavih: “Znate, ona je sad već u godinama, nije okretna kao ranije, morate biti malo tolerantniji”.
Zamisli se gospodja Desa, zadrhta joj donja usna, oči poprimiše tužan pogled – prvi put da vidim na njenom licu neko osećanje slabosti, pa reče: “Kuku meni Zoro, šta ću jadna ja kad mi umre Maca?!”
pronašla sam se i u tekstu gđe.Vedrane, i po godinama i po toj situaciji u “sendviću”, kao i u komentaru
koji govori o babi Desi i kčeri Maci, kao i u onome gdje se
govori o sebičnoj djeci i muževoj prismotri. Na žalost, vidim puno
takvih oko sebe, a uglavnom imamo fakultet, i radimo i rađamo i
ugađamo i roditeljima i mužu i djeci..uviđamo da je “idealan život” u onom nekom apstraktnom smislu koji zamišljaš kada imaš 20 za nas ostao nedostižan.
Ipak, nikad ne bi mijenjala obitelj za situaciju da sam sama, bez
djece. Ono u čemu sam drugačija od moje mame, je da ne zovem
sada već odraslu djecu, ma koliko mi nedostajali. Pustim da oni
zovu mene i to je onda jedna sasvim druga razina komunikacije.
Toliko sam naučila, a moje kčeri će sigurno naučiti i više jer gledaju dvije generacije i greške koje radimo. Meni dosta.
@Miki, brate moj, zemljače, opusti se malo, ovo je satiricni blog kroz koji provejavaju dogadjaji iz stvarnog zivota i gospodje Vedrane koja postavi temu i blogera, i to je ono što ga čini divnim i čitljivim, Vedrana, šampionka jezičavosti i udarna pesnica protiv svetske nepravde postavi svoju temu koju svi komentarišemo i učestvujemo u njoj, slažemo se sa njom ili ne, i kroz svoja lična iskustva i dogadjaje te teme još više obogaćujemo. Evo čitam ove komentare i razmišljam o tome šta piše Selena , Dunja i Aneta, smejem se do suza na Zorin tekst, u tome i jeste kunst, da svoje različitost iznesemo na jedan miran i kulturan način. Citiraću te:” Ništa gore čoveku ne može da se dogodi od emocionalno nezrele i iskompleksirane žene.” Pa zar je za tebe samo čovek muškarac? Pa žena te je rodila, mada ja znam, u kraju odakle si ti, tu je moja majka rodjena, tu se jedino krava i svinja kao pripadnice ženskog pola poštuju i vole, žene su bile uvek tretirane kao besplatna radna snaga, takva mizoginija tu postoji kao retko gde na prostorima stare Jugoslavije i istočne Evrope uopšte. Ovo gore navedeno su verujem, sve primeri iz stvarnog života, i tu se može mnogo toga i saznati i naučiti, uostalom, lepo ti je rekao O. čitalac, ovo su pričice za uz kaficu.
Ima nešto što je bitnije za jučerašnji dan je i kada na Božić slavimo Hristovo rodjenje, mi iz ovih istočinih delova, imamo dužnost da se setimo jedne tihe smerti na 33 spratu njujorškog hotela. Najveći genije našeg naroda znao je mudrost da život jeste i uvek će ostati jednačina nemoguća za jednostavno rešenje. Hrist nas je svojim primerom naveo na dobrotu i ljubav, a Tesla svojom genijalnošću obavezao da u svetlosti ne zaboravio lepotu i samilost.
Vidim da na ovom blogu ima i dokonijih od “mišjeg cara” Degena prvog u sadejstvu sa “glasom razuma” dvorske lude (“žargonom” instant-kafe: 3 u 1 ili 2 u 1, ali, okreni-obrni, što bi rekao Ivan M – ukuvana bez šećera ili kako bismo mi u Srbiji rekli – turska!) i, naravno, moje malenkosti.
Bio sam “opravdano odsutan” (zbog proslave Badnje večeri i Božića nisam bio na netu), pa vidim da imam poruku od “cenzora” (mada su “zli jezici” meni prikačili ovo “zvanje”, nekako nije u saglasju – običan čitalac a cenzor, al’ dobro sad…). Kada sam rekao: “najveći hrišćanski praznik u nas”, mislio sam u Srbiji – među laicima, širokim narodnim masama… nisam posmatrao praznovanje Božića kao teološko pitanje i to kako ga u tom smislu tretiraju zvanična Katolička ili Pravoslavna crkva.
Božić je u svesti običnih ljudi u Srbiji kudikamo veći praznik od Uskrsa – mnogo više se polaže u proslavu Božića – badnjak, slama, položajnik, česnica, pečenica i sve druge manifestacije ovog praznika zauzimaju visoko mesto u svakoj pravoslavnoj porodici i domu u Srbiji. Uskrs, koji je nesumnjivo praznik nad praznicima, među laicima se svodi na farbanje jaja i malo bolji ručak od uobičajenog. Tako je kako je – da li u tome ima relikata paganske prošlosti ili je tome kumovala kalendarska povezanost sa Novom godinom i svi drugi praznici tokom božićnog posta koji asociraju na dom i porodicu – Detinjci, Materice, Očevi – ne znam niti želim da lupam glavu oko toga! Čak i Njegoš (sveštenik i vladika, ali sa laičkim pristupom religiji) kaže: “Nema dana bez očinjeg vida – niti prave slave bez Božića!” U prilog ovoj tvrdnji i pomenuta poslovica: “Nije svaki dan Badnji dan” ili “Najeo se kao siroče uoči Božića”. Dakle, izuzetno svečano (raskošno i pored velike krize) i veselo je u svakom pravoslavnom domu u Srbiji tokom božićnih praznika i to se ne može uporediti ni sa jednim drugim praznikom u godini osim sa Krsnom slavom (ali, porodičnog sveca ne slave svi u isto vreme kao Božić).
Ne znam da li je u kontekstu ćaskanja između Maus dr Mikija i moje malenkosti uopšte i važno potezati ovo pitanje. Nije to (i pored njegove akademske titule) bila nikakva naučna rasprava, pa u skladu sa tim nema istupanja ex chatedra. Najbitnije je u celoj ovoj priči da je on meni prijateljski rekao da sam budala, a ja njemu drugarski da je kreten! To je (otprilike) kao što bi u Crnoj Gori rekli : “Ti meni serdare, a ja tebi vojvodo!” Osnovna razlika između njega i mene je, u stvari, u tome što on na ovom blogu ima “intelektualnu” misiju, a ja ubijam vreme piskarajući jer sam dokon. Da nisam dokon ne bih, inače, ni ovom prilikom ovoliko razglabao…
A što se “dimiskije ili damaskije” tiče, tačno je da je etimološki vezana za Damask, pa otuda i više oblika ove reči, u zavisnosti od toga kako je usvojeno njeno korišćenje. Damask se na arapskom kaže Dimišk, pa nailazimo na oblike dimišćija i dimiskija ili, pak, demaskija i damaskinja. U zavisnosti od toga odakle u naš jezik dolazi neka tuđica, plus kada je izložite glasovnim promenama i dugotrajnoj upotrebi dobijate sasvim nove, nekada i, posmatrajući osnovnu reč, veoma čudne oblike… U epskoj narodnoj poeziji najčešće susrećemo oblik koji sam ja upotrebio. U principu, totalno nebitno i ne vidim razlog da se vodi polemika oko toga. Onda bi se stvorila potreba da kada god neko upotrebi reč koja ima više oblika (ili još češći slučaj – sinonima), neizostavno u zagradi ili kao fusnotu navede sve njene oblike?! Takvih reči ima mnogo, a dimiskija spada u arhaične reči (arhaizme – podgrupa istorizmi ili istoricizmi), pa nije u čestoj upotrebi – eventualno kao ovde, čista metafora. Neka je samo oštra i neka je sablja, pa makar bila i damaskija!
P.S. Da se malo našalimo, a i nalazimo se na blogu VR, koja je široku popularnost stekla upravo zahvaljujući kurac-palac terminologiji. Ne želim ubuduće da se ubeđujem ko je u pravu, a ko ne. Ovde kod nas se kaže (opet među “laicima”, dakle nije zvanična politika Vlade Republike Srbije, da ne dođe ponovo do zabune): “Ko je u pravu – dobije karu!” Dovitljivi su smislili i (ijekavski, zbog rime) nastavak: “A ko nije – dobije dvije!” U svakom slučaju, okreni-obrni, kurac ti ne gine! Ja sam, baš kao i moj drugar NjKV Degen prvi, staromodan čovek, pa stoga glasam za… pičku!
@Običan čitalac
Baš se ovaj Obični raspričao. SVE VAN TEME, kao u Skupštini. Sve “biser do bisera”. Šta sve “srpska” majka ne rodi!?
Neki Srbi se rode, neki se izrode, a neki su tek sišli sa drveta!
A OVO SU GENIJALNI AFORIZMI jednog “SRBINA”:
Glas razuma iz mišje rupe –
Može da me poljubi u dupe!
“Ko je u pravu – dobije karu!” Dovitljivi su smislili i (ijekavski, zbog rime) nastavak: “A ko nije – dobije dvije!” U svakom slučaju, okreni-obrni, kurac ti ne gine! ”
– Kakve visokoumne tvorevine. To trebas da nas glupe prosvetli i obrazuje!?
Obični čitaoče, ljudi se ljube u obraz, koji se nalazi na glavi. to je najpametniji i najčistiji deo tela.
Tebi je “Obični” dupe izgleda najčistiji i najpametniji deo tela. Ne znam zašto su ti reči d…, k…, j… stalno u ustima. Ima li lepših izraza u tvom rečniku gospodine iz Prčojevice!
Ej, u pravu si za ovo da srpska majka može svašta da rodi i da su neki Srbi tek sišli s drveta. Al’ ima i onih koji su još na drvetu…
Dupe često može da bude mnogo čistije od obraza… i tu si u pravu – dobićeš nešto lepo! Ne karu, to nije za tebe, jer se nisi zaprao – na drvetu nema vode… Samo i samo za “glas razuma iz mišje rupe” veeeliki hit Josipe Lisac:
“Pokaži mi gdje međed jebe bukvu…”
Ja sa 43 godine mogu reci da nisam zivjela, barem do sada….sve su prilike da necu ni od sada….
@Jasna,
Sve zavisi šta ko smatra životom. Može se živeti i u skromnim uslovima, a životariti u izobilju. Materijalno bogatstvo i duševno siromaštvo su često u bliskoj vezi.
Sreća je u nama – neko reče!
Ako je čovek zdrav, a to je osnovni iako ne i jedini ultimativni uslov sreće, a ima posao i nije bogalj, ima skoro sve uslove da živi i da bude srećan – a sreća je teško merljiva kategorija.
Neko je srećan kada ustane vi vidi sunce, cveće, čuje cvrkut ptica. Drugi nisu srećni ni kada dobiju premiju na lutriji, jer kuku lele – strah da ne budu reketirani, opljačkani, ubijeni …
Neki ljudi jednostavno nikada ne mogu da budu opušteni i srećni. STALNO IM NEŠTO NEDOSTAJE! Ne odnosi se to na tebe. N eželim da budem krivo shvaćen. Samo glasno razmišljam,
Na ovom ludom svetu sve je relativno osim smrti – samo za ateiste.
Miki, slazem se u potpunosti sa tobom…niti sam te krivo shvatila….zahvaljujem ti na lijepim rijecima, pa nema veze kome su upucene….mene bi licno usrecio mir u dushi, koga na moju zalost nemam…..nisam uopste zahtjevna osoba, ne patim za novcem, materijalno mi ne predstavlja bog zna sto u zivotu….istina je da sa zdravljem kuburim, iako, kao sto ti kazes, ni zdravlje nije ultimativno da bi neko bio srecan…..mislim da mi nedostaje prava, iskrena, chista ljubav, koja bi ucinila da moja dusha ( sa zakrpama ) ozivi, a sa njom, i ja bih ”ozivjela”….pozdrav od Jasne
Gospođo Vedrana, neke žene znaju da žive. Ministrica za rodnu ravnopravnost u vladi Tamo daleko otišla je u daleku Australiju da izučava Aboridžine – kako pišu novine – ALI NA RAČUN DRŽAVE, odnosno građana!
Možete misliti kako će njeno istraživanje doprineti boljem životu srpskih žena.
Sledeća destinacija je, verovatno, Tajland, a zatim možda prašume Amazonije.
Čudi me da nije orišla u S. Arabiju, Sudan ili neku sličnu zemlju da izučava rodnu ravnopravnost. Opake su feministkinje.
Eto vidite gospođo Rudan kako neke žene znaju kada, kako i gde da uživaju.
Treba samo biti na NA PRAVOM MESTU I U PRAVO VREME!
Cenim i poštujem ženski rod, aposebno dobre žene i majke. Ipak, mi nije jasan jedan fenomen, a to je prosečna dužina života žena. Naime, drugim povodom sam pogledao Leksikon država sveta i tamo se nalaze podaci o prosečnoj dužini života žena i muškaraca. U ogromnoj većini država, od oko 184, žene u proseku žive duže (između 4-5 godina). Kako to da mi muškarci koji samo dižemo noge na sto, pijemo pivo, gledamo TV ili čitamo novine, dakle uživamo, imamo kraći žuvotni vek!?