30. prosinac
Muž i ja smo bili uzbuđeni. Već godinama tridesetog prosinca pripremamo večeru za naše prijatelje. Ništa posebno. Spremila sam rižoto s tikvicama, na stol smo stavili brdo narezaka, grickalica, pića. Iz Beograda smo donijeli fenomenalan mladi kajmak, muž ga je kupio na pijaci Kalenić.
Stigli gosti. Prijateljica je donijela vruću gibanicu, druga kolač od lješnjaka i šlaga, treća keksiće koje je sama ispekla, u našem je frižideru čučao tiramisu. Podijelili smo poklone, popili piće dobrodošlice i sjeli za stol. Atmosfera je bila odlična. Dugo se poznajemo, uživamo kad smo skupa. Gibanica se pojela u trenu, moj rižoto je ostao u loncu, kajmak smo jeli žlicom, kolači su bili odlični. Družili smo se do jedan iza ponoći.
31. prosinac, neko doba noći
“Buuuuuuuuu, buuuuuuuuuu”, neka se zvijer čudno glasala u našem krevetu. Moj muž. ?! Ustao je iz kreveta i brisnuo u kupatilo. Iz kupatila su do mene dopirali jezivi krici.
Tako se u nekom dokumentarcu, davno sam ga gledala, glasao ogroman jelen kad je ugledao krhku košutu. ?! Koga ili što je moj muž vidio u kupatilo? Zašto je tako nenormalno uzbuđen?
Pokucala sam na vrata. “Buuuuuuuuuuuuu. Buuuuuuuuuu.” “Što ti je, ljubavi?” “Buuuuuuuuuuuuuu. Buuuuuuuuuu. Vrati se u krevet.” Vratila sam se u krevet. Vratio se i on. “Nisam povraćao dvadeset i osam godina.” “Da ti skuham kamilicu?” Muž je iskočio iz kreveta i jurnuo prema kupatilu. Ja za njim. Ovaj put sam prepoznala zvukove.
Marlene Dietrich je jednom rekla da je junak tvog života muškarac koga možeš zamisliti kako pred tobom sere, a da ti se ne okrene želudac. Nikad tako nisam testirala svoje junake. I nikad nisam muža vidjela na zahodskoj školjci. I nikad ga nisam ovako čula.
Tuljenje tankera koji se utapa u uzburkanom moru okružen debelom maglom je pištanje u usporedbi s jerihonskim trubama koje su u našem kupatilu najavljivale smak svijeta. Vratila sam se u krevet.
31. prosinac, neko doba noći
Muž je bio u kupatilu. Zahod je blizu kad kreneš na vrijeme, kaže stara poslovica. Jedva sam stigla do zahoda za goste. Dijelio nas je tanki zid. Iz kupatila se čuo tanker, iz zahoda brodić koji razvozi turiste po Plitvičkim jezerima jer sam, dok sam stenjala na školjci, uključila sve izvore vode. Pipu iznad umivaonika, stalno sam pritiskala dugme iznad vodokotlića, Marlene Dietrich nikad nije ništa rekla o tome kako muškarci doživljavaju junakinje svojih snova dok glasno seru i istovremeno povraćaju u kućni ogrtač.
31. prosinac, jutro
Nekako sam ustala, skuhala čaj od šipka i nazvala prijateljicu. “Nona kaka”, rekla mi je njezina unuka koju je trebala čuvati u novogodišnjoj noći. “Daj mi nonića.” “I nonić kaka.” Isuse! “Ljubavi”, viknula sam mužu koji je ležao na katu, “Nena…” Nije mi odgovorio. Čula sam tanker kako tužno ispušta vapaje u pomoć.
Nazvala sam drugu prijateljicu. “Dobro jutro, ptičice”, rekla je cvrkućući. “Dobro si?” “Super, sinoć je bilo odlično, baš smo se dobro…” “A kako je Medić?” Medić je njezin muž. “Kako bi bio? Upravo smo popili smuti s puno đumbira…” Spustila sam slušalicu i odletjela u zahod.
Moj muž, nasukani kit, kunjao je u krevetu, ja sam unuka poslala u apoteku. Silicogel 200 ml, 78 kuna, Diarino ors Boulardii, 69 kuna, vrećica 0.40 kuna. Ukupno 147 kuna. Kasnije nam je sin donio Rehidromiks, kuna 23, 10, i Carbomed, kuna 28, 88. To nismo platili. U Hrvatskoj je jeftinije jesti nego srati.
31. prosinac, u toku dana
On je za ručak pojeo žlicu Silicogela i sedam tableta Carbomeda, ja čašu Rehidromiksa. Uzalud. Nazvala sam prijateljicu doktoricu koja je s nama bila na večeri. “Jesmo li se potrovali? Čime?” “Tiramisu. To je kolač poznat i kao teramesu.” “Žurim”, rekla sam, nazvat ću te kasnije.
Nazvala sam je kasnije. Javila se: “Žurim, nazvat ću te kasnije.” Jebote! Više nam prijatelji nikad neće doći na večeru. Od nas sedam spasilo se samo ono dvoje na đumbiru.
Novogodišnja noć
Muž je ležao na katu, ja sam se tresla pokraj peći. Svake novogodišnje noći mi šaljemo poruke sa dobrim željama svim prijateljima iz naših mobitela, onda nam oni vrate dobre želje, pa se osjećamo voljenima. Ni jednu poruku nismo poslali. Dobili smo tri. Nije svako sranje bez poruke.
2. siječanj
Hvala bogu dragome. Ono najgore je iza nas. I ne osjećamo se više krivima. Čitava Rijeka sere. Autobusi ne voze jer su šoferi odbili pelene. Muž i ja sjedimo pokraj peći, vatra gori, pred nama čaj od šipka i kutija dvopeka. „A da uključimo sučeljavanje?“ Ne mogu odbiti muža koji je jedva spasio živu glavu. Na ekranu Milanović i Kolinda. Mužjačina bez muda i kokoš bez glave. Lovci na petogodišnje besplatno stanovanje, žderanje, lovu i moć. Govorili su sedam minuta.
Ja sam bila brža. Jurnula sam prema kupatilu, muž prema zahodu. Kad će prestati sranje u ovoj zemlji?
