Ne pratim što se zbiva na zasjedanju Sabora ali ponekad do mene ipak dopre odjek neke turbo frke. Čujem, ovih dana, u Saboru je jedna hadezeovska pijandura neke esdepeovce, navodno čistokrve Hrvate, proglasila \”Srbima\” i tako ih smrtno uvrijedila.
Ne kužim, koliko je prošlo od rata? Jedno dvadeset godina sigurno? Još su nam \”Srbi\” neprijatelji? Kad nekoga danas želimo uvrijediti onda mu kažemo da je \”Srbin\” pa i onda kad se čovjek zove Hrvoje Hrvatin? Nevjerojatno. Ni devedesetih nije bilo tako.
Ako se sjećate, a sigurno se sjećate, predsjednik Tuđman je imao dva unuka, Sinišu i Deana. Ti klinci su tada, a i danas su, bili Srbi, ono baš Srbi, ne \”Srbi\”. Pa ipak u Saboru nitko to nije stavio na dnevni red. Nisu izbačeni iz škole. Kuća im nije zapaljena. Bakica im nije bačena u bunar. Njihovoj majci članovi tadašnjeg HDZ-a nisu obrijali glavu ni ženu uvaljali u katran pa dodali malo perja kako su to, neko kratko vrijeme, činili Francuzi Francuskinjama koje su se tucale sa Nijemcima.
Želim reći, pred dvadeset smo godina, mi Hrvati, bili tolerantniji nego danas. Nekad, kad sam ja bila djevojčica, sve je bilo drugačije. Odrastala sam u Mošćeničkoj Dragi, najljepšem mjestu na svijetu. Davne šezdeset i neke svi su mještani, pa tako i moji roditelji, svoje spavaće sobe iznajmljivali \”Švabama\”, kako smo mi tada zvali Nijemce i \”Fašistima\”, to su bili Talijani.
Sjećam se da su moja nona, moj otac i moja majka, bivši partizani, znali ispod oka pogledavati na \”Švabu\” bez noge ili ruke. Ne bi im se svidjelo ni kad bi u sobi ujutro, dok je \”Švaba\” bio na plaži, naletjeli na protezu. Nona bi uvijek rekla: \”Sigurno je nogu ostavio u Jugoslaviji.\” I na tome bi stalo.
Moja je porodica imala planove. Napraviti bolje kupatilo, urediti konobu, kupiti barku. Ja sam se nadala da ću preko noći postati ljepotica poput Brigitte Bardot a onda glumica. Svima nam se smiješila lijepa budućnost. Na plaži smo, mi djeca, od \”Švaba\” posuđivali \”luftmadrace\” i na njima provodili sate i sate dok su \”Švabe\” plivale bez dodatne opreme.
U školi smo, nećete vjerovati, već u četvrtom razredu učili švapski koji se u školi zvao \”njemački\”. Koliko smo dvadeset godina nakon Drugog svjetskog rata, mi Dražani, bili benevolentni prema neprijateljima govori podatak da smo spavali u konobama dok su se horde zlotvora baškarile u našim krevetima.
Jest da smo mi curice ponekad nekoj Švabici znale ukrasi najlonke ili svoja pazuha pošpricati neprijateljskim parfemom, nismo znale da parfem nema što raditi pod pazuhom, ali…I još smo, to je iz današnje perspektive pijanih hadezeovaca ono najstrašnije, od prljavih, krvavih švapskih i fašističkih para dizali katove na kućama, kupovali automobile i vikendice i dezodorans 8×4.
Bili smo izdajice svoje domovine koju smo, kako apsurdo, upravo izdajom činili ljepšim mjestom za život. Ne pada mi na kraj pameti zagovarati suživot sa četnicima kojih još uvijek ima u Najljepšoj Našoj. Naprotiv, ubij, ubij Srbina! I ja sam se promijenila.
Ali, eto, kad se sjetim svoga djetinjstva… Možda bi nam ipak svima bilo bolje da zaboravimo prošlost i okrenemo se svijetloj budućnosti? Da, imate pravo. Nismo mi danas drugačiji od naših očeva i majki iz šezdeset i neke. I oni su onda bili puni mržnje onako kako smo mi to danas. Ali i nade. To nas razlikuje. U nama nade u bolje sutra nema. Zato, hvala bogu, imamo četnike, imamo Srbe, imamo vrbe. I to je sve što imamo.
Eto tako. Fakat je to tuzno. Moja je majka srpkinja isto kao i moj otac. Njen je otac Hrvat. A sta sve to znaci? To je samo neki naziv; nekom znaci vise, a nekom manje. Zar nemamo svi prava na to? U novinama uvek pise ‘ubijen srbin, ubijen hrvat, ubijen svedjanin’. Da li ti ljudi imaju imena? I uvek kada pomislim da postoji ta mrznja, krenu mi suze na oci. A ja sam jos uvek mala, svega 23 godine. Jednom prilikom prisustvovala sam vaterpolo utakmici u beogradu izmedju hrvatskog i srpskog kluba. Kao sto je red, igraci oba tima stali su naspram publike, dok njihove himne sviraju. Publika je ustala, i gledajuci tim ljudima iz Hrvatse u oci, bez sramote pevala ‘hrvatsku decu na kolac’. Sela sam i plakala od sramote, od besa, od stida, od tuge. Sela sam jer ne pripadam toj masi. Jer to nije fer. Jer to nije moje misljenje. Jer to nije misljenje vecine ljudi koju poznajem. Znam da je tako i kod vas. To je tako tuzno. Uzivam u vasoj knjizevnosti Vedrana. Jos uvek postoje dobri ljudi.
Uh, baš zavidim vama Hrvatima što imate jednu Vedranu Rudan. Kako bi to bilo cool da i mi Srbi imamo jenu takvu, baš bi bilo zabavno, samo, jbg, kad svet nje savršen, a bogme ni jezik, jer, ono “Srbe na vrbe” se rimuje ali “Hrvate na vrbe” baš se ne rimuje. Totije, mi Srbi nemamo sreće, a više nemamo ni Šiptare a kad bolje pogledaš ni vicevi sa >Mujom i Hasom nemaju onaj stari šmek!
@Milica
JA baš pratim utakmice, a vaterpolo pogotovo, ali tu pesmu Hrvatsku decu na kolac” niakda nisam čuo..uz koju muziku su je pevali..kako idu stihovi, baš me zanima… il si sve samo sanjala..
S obzirom da navijači nisu najbistriji dio populacije, sumnjam da je imala više stihova od toga. Spominju je i ovdje:
http://www.hrsport.net/SportnetKlub/Tema.aspx?pID=1467940
Svaka cast ovoj zeni sto pokusava na krajnje ironican nacin da objasni pavijanima da to ne budu. A istina je da se kod nas u Srbiji peva na nekim utakmicama “ubi ustasu”(inace to peva uglavnom samo jedna tribina i to ne svi ljudi na njoj, tj. to uglavnom pevaju izmanipulisana decica kojoj rastu prve stidne dlacice, koja su tih 90ih tek rodjena ili su jos uvek bila u testisima), ali da su pevali “hrvatsku decu na kolac” je najveca laz koja je planski plasirana sa zlom namerom. Tvrdim da vecina ljudi u Srbiji nema nista protiv Hrvata!
Evo, onda se javlja i jedan Srbin iz Hrvatke, iz Rijeke, da, Vedrana je to lijepo napisala, uvijek nam je kriv netko drugi, uvijek narod plašimo sa babarogama (srbima, a Srbi plaše sa hrvatima), to nam je valjda u krvi. Nažalost, ne vidim tome kraj.
Valjda je lakše nekoga vrijeđat, plašit, nego zasukat rukave i dičit se svojim radom i poštenjem, kao Švabe ili “Fašisti”.
E da, zaboravih……Vedra Kraljice!!!
@Brana
Da bas sam sanjala. Ustvari ja sam placena da napisem tako nesto.
To je bila utakmica izmedju Vaterpolo kluba Partizan (prvi tim, recimo sezona 2007/2008) i nekog kluba iz Hrvatske. Igrala se na Banjici. Isla sam zato sto je moj prijatelj igrao za partizan. Toliko luda nisam. Uostalom, to nije bila poenta moje price. Takodje, i ja smatram da vecina ljudi u Srbiji nema nista protiv Hrvatske. Ne znam zato su ljudi skloni da nesto sto je jasno napisano intrepetiraju kako im se cefne.
Kao i obicno, Vedrana – kraljica!
“I to je sve što imamo.” – zalosno, ali izgleda da je tako…
@ brana
Nažalost nije sanjala, pevalo se. Melodija kao za ono … Djordjević Saša, jedan je Djordjević Saša…
Ako je to toliko bitno.
titanije- nije se pevalo tvrdim! nadji mi reference, video zapis ili bilo stogod da bi opovrgao ovu tvrdnju. ,islim da nema potrebe siriti i proturati ptopagandu, i dezinformacije, bilo je drugih negativnih pojava, ali milicina tvrdnja je neistinita i zlonamerna.
Ne shvaćam to. “Biće mesa, klaćemo Hrvate” je prihvatljiv primitivizam, a “hrvatsku decu na kolac” nije?
Je li opća prijetnja Hrvatima (ili Srbima, svejedno – gamad je ista bez obzira na naciju) malo nepristojna, a prijetnja hrvatskoj djeci krajnje neukusna? Toliko neukusna da je Srbi nikako ne bi rekli pa je svatko tko kaže suprotno lažov i strani plaćenik?
Potpuno prihvaćam da ima Hrvata koji su šljam, seljačine, govna, korov na planeti Zemlji. Ne bježim od toga, ne branim ih niti ublažavam njihov primitivizam.
Ali ako relativizirate primitivce, tvrdite “govna su, ali ne tolika”, korak po korak postajete kao i oni.
Svi ratovi u povijesti bili su samo radi pljačke. Nikada nije postojao neki drugi razlog ali se je uvijek umatao u šarene laži. Pa tako i ovaj posljednji. Nažalost ni nakon 20 godina nismo to shvatili. A i kako ćemo? Pa mi još uvijek vrtimo ustaše, četnike i partizane. U nekom malom vremenskom isječku svako je naše balkansko pleme imalo svoje svjetle i one druge trenutke. Mi u Hrvatskoj rado se sjećamo kad je Hrvatska bila do Zemuna. Ma nema veze što je Pavelić dao Dalmaciju, Istru i otoke. Ali do Zemuna, brate. Lijepo je netko rekao za Balkan: tu živi narod koji je ratovao protiv mlečana, turaka, mađara, njemaca, talijana pa kad više nisu imali protiv koga pobiše se međusobno. Ali ne treba brinuti. Ova mržnja koju i dalje sijemo siguran je put u opet neko krvoproliće. Nema veze što su nam korjeni i geni isti, nema veze što govorimo istim jezikom i što imamo rodbinu svuda i što se nakon svakog rata uvijek pitamo ko nas, bre, zavadi. Nismo mi tamo neke pičkice ko švicarci ili skandinavci pa da se bojimo malo porušit, popalit, pobit i silovat. Tek tako, radi reda. Tradicija brate.
Kraljica i opet kraljica!!!Vec sam rekla da bi bilo krasno da svi imaju makar po jednu Vedranu!!!Ali ,posto je nemoguce,mogli bismo jednostavno da ucimo od Ove,jedinstvene,i sirimo njezinu rijec!!!VEDRANA VOLIMO TE!!!!
samo za znanje i ravnanje do napoleonovih vremena nordijci – Šveđani su ratovali širom evrope posebno u doba vikinga…a švicarci plaćenici širom evrope… a mi smo bili na vjetrometini i svi su nas htjeli osvajati i tlačili su nas…
ali jedno je bitno Mi smo protiv ugnjetača i njihovih pomagača ay Carmela….
Gospođo, divim se vašoj razložnosti i razmišljanju, dapače i zaključcima, punim ironije za sopstvena preispitivanja:kuda smo nakanili kao ljudska bića i gde ćemo stići s predrasudama i pothranjivanjem netrpeljivosti do mržnje, koja već traje vekovima…
@ Želim reći, pred dvadeset smo godina, mi Hrvati, bili tolerantniji nego danas.
@ Svi ratovi u povijesti bili su samo radi pljačke. Nikada nije postojao neki drugi razlog ali se je uvijek umatao u šarene laži.
“Логор Јасеновац је био највећи логор смрти у Независној Држави Хрватској на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата. Формиран је у августу 1941. године у околини истоименог градића, а уништен од усташа априла 1945. године.”-Из Википедије, слободне енциклопедије
Ovo je bio vrhunac Hrvatske tolerancije.
Nisam čuo za logor smrti u Srbiji u kom su ubijani Hrvati.
… ili
Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу
Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.
Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.
Као један од остатака мучења у Јасеновцу остала је тзв. топола ужаса на којој су у огромном броју вешани логораши.
Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.
Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“