Šutnja

Gledam ga. Leži na kauču i spava. Pet popodne. U nekom od naših života voljela sam velike, kisele, crvene jabuke. Evo je na kuhinjskom stolu. Kad je ušao u kuću uručio mi je jabuku zato jer me voli. Ne zna? Zaboravio je? Jabuka je iz drugog filma. Danas ja ne jedem kisele jabuke, danas ja imam gastritis. Zna on da ja imam gastritis kao što i ja znam da on ima vodu u koljenu. Ne palim se zbog toga dok gledam jabuku.Slušam kako diše. Godinama smo skupa i godinama ga slušam kako diše. Bi li bilo dobro ili bi bilo svejedno da je on jedan od onih muškaraca koji odvratno hrču? Da jest, onda bih sebi mogla reći da šutimo zato jer on noću hrče, kronično sam neispavana, zato depresivna, zato šutljiva.

Mnoge moje prijateljice imaju muževe koji nepodnošljivo hrču. Blago njima. Satima mogu razgovarati o tome i sa supatnicama razmjenjivati recepte. Ni onaj najučinkovitiji, odlazak na spavanje u drugu sobu, često ne pomaže. Jadne žene. Moj muž, dakle, ne hrče.

Nas ne dijeli grmljavina podivljalih bizona, nas razdvaja šutnja. Jučer sam krenula brojiti koliko smo sati bili skupa šuteći. Naravno, naravno, ništa nema loše u tišini, osim ako ne probija uši. Neugodno je i meni i njemu. Morali bismo govoriti o nečemu. Morali bismo pričati, mi smo sretni, mi se volimo. Nikad se nismo posvađali, nikad urlali jedno na drugo. Dugo se već ovako šamaramo šutnjom. Tko će popustiti?

Da, jučer sam krenula brojiti minute našeg mučanja… Mučanje? Zaguglat ću. Je li mučanje zaista arhaična imenica koja znači nerazgovaranje, izbjegavanje pogleda, smješkanje dok jedno drugome pružamo kruh, ili sam nešto pobrkala?

Guglam, guglam, guglam, dok on tiho spava. Google pokazuje da mučanje znači “šutanje” i da ja, po svom izboru, mogu dodati definiciju riječi mučanje. Guglam “šutanje”. Ne, šutanje nije kad dvoje sjedi skupa u istoj sobi i gleda jedno kroz drugo. Šutanje se vezuje uz ispitivanje pritiska zraka u gumama, udaranje mačaka i lopte… Kako se zove ovo među nama?

Leži na kauču i tiho spava. Surfam po njegovom mobitelu. Opušteno. Ako se naglo probudi i uhvati me mogu biti samo na dobitku. On će progovoriti. Prvi. A onda će sve krenuti… Kako? Kamo? Listam ispise njezinih poziva. Neki traju šest minuta, drugi osam, poneki minutu i trideset sekundi. Koliko se može toga reći u minutu i trideset sekundi? Koliko može i što izgovara moj muž u tako maloj jedinici vremena, ovaj čovjek koji tiho spava i koji može sa mnom šutjeti satima?

Možda razgovaraju o meni? Ona želi da on ode iz tišine koja ga nepotrebno ubija i krene u bučno, brbljavo bolje sutra? On to, zasad, ne želi jer je, ona to ne zna, j a znam, kukavica. Zato mi je ostavio mobitel, neka moji blještavi, ljubičasti nokti otkriju tajnu koje nema. Pa će moj visoki ton, moj vrisak, pa će moje urlanje prekinuti tišinu,. Najzad ćemo jedno drugome reći zašto je naš život šutnja.

Smijem se u sebi dok zbrajam njihove minute razgovora i uspoređujem ih sa našim minutama šutnje. Da razgovaramo ja bih mu rekla, ej, ne poznaješ me više. Nisam ja ona iz vremena kad sam jela velike, crvene, kisele jabuke. Ja sam žena koja ima gastritis.

Lagano se budi. Rasteže. Osjeća poput životinje da će ući zvuk u naš život. Uskoro će serija na HBO-u. Budan je. Vidi mobitel u mojoj ruci. Ne pita me zašto se smješkam dok ga odlažem na stolić.

Kreće serija. Sobu ispunjavaju zvukovi. Neki drugi ljudi razgovaraju. Neki ljudi razgovaraju. Kako čudno.