Sjedim na njegovom krevetu i buljim u prastare tenisice. Ako u njih uvalim nos da li ću osjetiti njegov miris? Uzimam u ruke tenisice broj četrdeset i sedam. Mirišu na vlagu i suho blato. Ipak ih odlažem u kut sobe. U našoj spavaćoj sobi listala sam album i iz njega izvukla fotku na kojoj on sjedi na mom vratu i čupa mi kosu. Njegov prvi rođendan.
Debeljko gleda u kameru, na mom licu se ne vidi koliko danas žalim što taj trenutak nisam nožem urezala u srce. Da ga mogu izvući kad padnem u depru. Kad malo razmislim, koliko bi to imalo smisla? Ja tada nisam znala da je taj trenutak Trenutak. U srce bih ubola nešto što je toga dana bilo obično koliko je meni danas…Meni danas baš ništa nije obično.
Sve ovo neobično oko mene davit će me dok budem živa. Trebala bih biti razumna. U mojim godinama. Saginjem se. Ispod njegovog kreveta prljava čarapa. Grabim je. Možda ona miriše na njega? Prljava čarapa smrdi poput prljave čarape. Sjećam se njegovog mirisa. Ovo nije to. Odlažem čarapu pokraj tenisica, sjedam na njegov krevet. Na njegov uredan krevet.
Taj krevet nikad nije bio uredan a ja ga nisam smjela pospremati. Osjećam se krivom što upravo ležim na njegovom krevetu i buljim kroz prozor njegove sobe. Divlji kesten obučen je u žuto lišće. Djeluje tužno, raščupano i zapušteno. Jutros sam bila na tržnici i naletjela na krasne orade iz uzgoja. Njegovo omiljeno jelo. Prodavačica me ugledala, nasmijala se i rekla:\”Dvije veće, kao obično.\” \”Dvije veće, kao obično.\”
Orade su u frižideru. Moja kći misli da je ne volim dovoljno. Tvrdi da je moja koma besmislena:\”Imaš mene.\” Znam da imam nju ali kakve to veze ima? Moj muž me u sobotu popodne, nama je već dvadeset godina u subotu popodne u 17.00 vrijeme za seks… Muž me pogladio po guzici i pogledom mi pokazao na stepenice koje vode do naše spavaće sobe.
Vrisnula sam u sebi, kretenu, tebi je do seksa? Kretenu, tebi je u ovim trenucima do seksa? Na glas sam rekla:\”Kretenu, tebi je u ovim trenucima do seksa?\” Pogledao me zapanjeno. Muškarci su bešćutne svinje. \”Nisi normalna. Do kad misliš biti u koroti?\” Sjela sam na kauč, obuhvatila koljena rukama i buljila u pločice. \”Ostavi me na miru!\” \”Ostavljam te na miru.\”
Stare traperice vise u praznom ormaru. Čiste. Smrde na odvratni omekšivač. Zašto njega u njegovoj sobi nema? A majica bačena preko stolice? Njušim. Miris moga muža prodire mi u nos. Kako se usudio, kako se usudio ući u njegovu sobu i preko njegove stolice prebaciti svoju prljavu majicu? Bolesnik. Otvaram ladice njegovog stola. U srednjoj ladici sa lijeve strane fotografija njegove cure. Nikad mi nije bila draga ta napuhana žirafa sa metalnim dugmetom u jeziku. Rekla sam mu to. Nasmijao se. Nas se dvoje nikad nismo svađali.
Prazna soba sjedi mi na glavi. Plakala bih ali to bi bio znak perverzije. Ja nisam perverzna. Ja sam normalna žena. Bila sam i na svadbi. I plesala sam na svadbi. I smijala se. Možda još za mene ima nade? U Hrvatskoj se razvede svaki drugi brak.
Comments
39 responses to “Kad soba utihne”
E dušo moja, tako ti je to s djecom, imaju ona pravo na svoj život, na djevojku, na ženu, na svoju djecu i vjeruj mi, ne zaboravljaju oni nas tako laki, kao se čini. Istovremeno moramo znati, da jih nismo rodile za nas.
Odi Vedrana k vragu uplašila sam se da ti je umro !
Posesivača jedna !
Nema šanse. Znao bih da sam mrtav.
🙂
Digresija: “Kad si mrtav ne znaš da si mrtav i nije ti teško. Teško je onima oko tebe. Isto je kad si glup.” 🙂
Analogno od znanja da si živ,jasno ti je da nisi mrtav, …što za glupost ne važi.
Živ ti nama bio! 😀
A ovo je još jedno Vedranino “skrozirajuće” analtično štivo-do koske, bez milosti ni prema samoj sebi.
Tako valja!
To je iluzija svih nas… mrtav si a da to I ne znas. Svi smo mrtvi od trenutka rodjenja, a ovo je samo pozajmljen trenutak vremena koji nam daje iluziju postojanja I trajanja.
Sad s puno više naklonosti gledam čvrst komad konopa koji mi leži u ladici.
Ako neoprostivi minut mozes ispuniti dugim bekstvom od 60 sekundi… filozofiranje na stranu – ta bi ti vestina mogla biti od velike koristi u braku
I ja gledam na Googlu jesi li živ! Baš nas je uplašila. Ne poznam te, ali si dijete, nečije dijete, njeno dijete.
Naravno da biste ”znali”… i sa srećom da niste. Ma, samo ste se oženili i neka Vam je i to sa srećom! Ali !! Sa ovakvom Mamom živećete svi još mnoooogo divnih godina. Samo, molim Vas, recite Vašoj Mami da nas ne cepa u komade ovakvom uverljivošću, odsekli smo se, zaista… a kraj teksta predivan…
…ne mogu da vjerujem…zar nas ima toliko istih :'(
Ne mogu to ni zamislit…dvije sam otpratila, jednom će i najmlađa, ali kad samo i pomislim da će i on otprhnut svojim putem…a vrijeme ide…prebrzo.
A posle kažu Vedrana nema srca.Još jedno veliko + za najbolju.
Što reče J.D. Salinger u jednoj svojoj pripovetci, deca su gosti u našim životima koji će kad-tad otići. Po prirodi stvari. Najdraži gosti, ali ipak samo gosti.
Divno ste umetnuli ovaj citat
Ma šta ste se raspekmezili oko dece. Samo prave gluposti, osim ako ne nalazite da je pametno, na primer oženiti se, a nemaš stan , ma ni posao nemaš, a dete je na putu. Ideja postoji : mama i tata će to nekako da srede. Znači deca su kreativna,što treba pozdraviti.
Jebote, na mah me prepade!:)
Vise smo svi slicni nego sto smo razliciti ali neka su zivi i zdravi boze nekada mse stvarno nasmijem g.Rudan a nekada se rastuzim ali moje misljenje je da je nasa g. Rudan lice one bolje Hrvatske koju mi svi volimo.
Ah, tako divna i istovremeno i tužna priča! Teško je na početku ali se čovek privikne na to, važno je da su ONI živi, zdravi i srećni!
Vedrana, ako je ovo što vam se stvarno događa istina, onda definitivno ni jedna svekrva nije normalna…
da li su svekrve normalne ili ne pitanje je sad??? a vi Zeljka vjerovatno nemate djecu
Nije u pitanju svekrva ili tašta, nego svaka majka kojoj dete odlazi od kuće. Provereno u praksi pre nekoliko meseci…
Svejedno je što se zaista dogodilo(najbolje da se događaju samo lijepe stvari),a Rudanica je pokazala profesionalni stupanj uživljavanja u moguće situacije i svojim tekstom nam je naježila kožu……Ili ta empatija važi samo za mame s velikom djecom?
Tužno, ali neizbježno…istovremeno normalno
Istorija se najverovatnije ponavlja.Kad sam ja otišla na studije, moja majka je rekla mom ocu kad je seo za postavljen sto , koji je ona pripremila:Sram te bilo , kako možeš da jedeš kad ne znaš da li ti je dete jelo,,.
Ko zna kakva ću ja biti.Hvala što si me ovim tekstom podsetila da se pripremim, ha..ha
Eto, ja se rasplakah, a moj nije napunio ni godinu dana :O
Glupa prica.
Nisi je shvatio, jelda? 🙂
Upravo tako, kcerke jos i ostanu u nekoj vezi, ali sinovi odu potpuno za suknjom (i punicom), ako ne skupe imalo hrabrosti da se usprotive (sto je jos gora varijanta).
I ja sam se preplasila, ali sve je OK. Oni odu , ali uvijek se vracaju , najcesce da nam ostave djecu na cuvanje. Ali, ako ih ne kritizirate, uvijek hvalite i imate vremena za njihove price, eto ih. I , nikada ne kritizirajte njihove zene/ snahe, muzeve/ zetove. ONi su i moraju biti divni, i uvijek ce vasa djeca, draga Vedrana , ostati malo i vasa. Lijep pozdrav, sve sam to prosla i prezivjela. Sad imam malu djecicu, ali i veliku.
Prirodnom pogreskom- Vedrana se je umjesto u raju, rodila u Hrvatskoj jami. Ne kazem da je puno bolje u susjedstvo, ali je ona duh, koj zasluzuje jednu mnogo humaniju i inteligentniju sredinu. Vedrani se treba diviti jer se njezin duh ne savija- ni u paklu, ni u raju. Ona je nesalomljivo iskrena i tome se treba diviti. Bravo !
A jesi ludo divna! I mene si uplašila početnim riječima, brrr!
Ali vi, majke koje imate sinove mi idete na živce. Niko nije ravan
vašim sinovima i nijedna nije dovoljno dobra za njih. To je valjda neizlječivo!!!
Ipak te ne volim ništa manje i tvojoj djeci želim da dugo živiš i budeš zdrava. Zbog njih i nas koji te poštujemo.
Vi ste jedana nevjerovatna sretnica( to da Vam podignem galopirajuću depresiju sa mrtve tačke). Naime , najveći broj nas nesentimentalnih savremenika ne može da se otarasi ne samo tenisica i čarapa nego i njihovih vlasnika uživo , sa sve mladom i još unucima pride. Zato mi koji živimo u skučenim stanovima sa našom milom decom, njihovim ženama i unucima kažemo Vama( koji cmizdrite);” glavu gore, život je ogromna gužva”.
Skoro da sam se rasplakala, kod žirafe mi je već postalo sumnjivo, da bih na kraju prasnula u smeh! Moje čestitke 🙂
Provukla mi keva isto ovo, sitno, kroz pricu kad bila u poseti, ja otisao za poslom, mladje dete za skolom, a onda ako ne izludi, dobro je, a nismo daleko, samo nismo TU. 🙂
Provukla mi keva isto ovo, sitno, kroz pricu kad bila u poseti, ja otisao za poslom, mladje dete za skolom, a ona ako ne izludi, dobro je, a nismo daleko, samo nismo TU. 🙂
Kad ode od kuće i vratiće se i navraćati, ali kad ode zauvek kao moj junak, onda je to strašna i neizdrživa bol. E, šjora Vedrana, nemojte više ove strašne teme…