Vedrana Rudan gostovala je u emisiji \”TV revija\” na RITV-u. Govorila je o tome kako je to biti baka, pisanju nove knjige i herojskim vremenima.
[youtube=https://www.youtube.com/watch?v=O58287JHbzU&w=400&h=300]
Avanture slijepe kurve
Vedrana Rudan
sve što napišeš je super, tvoje kolumne ili knjige odišu humorom, drskošću, ne bojiš se……..jer ima toliko istine u svemu što pišeš, a ja uživam čitajući…. samo naprijed vedrana, nek ti bog prosvijetli pamet do duboke staroisti….
Vedrana!
U potpunosti ponavljam reci Branke Micetic i dodajem da ti Bog podari pamet do kraja zivota.
Gospodjo Rudan, da li morate da budete toliko vulgara?
Vedrana nije toliko vulgarna koliko je sam život na ovim prostorima vulgaran. Neće nas lijepe riječi zaštititi. Kad netko kaže da nas vode kriminalci i lopovi – nije problem u tome što je to rekao – nego što je to – istina.
Pre neko sam vece izbezumila svoju 8-godisnju cerku urlanjem i psovkama… Poslala sam je u drugu sobu, jedinu sobu, njenu sobu – a ja u dnevnom boravku skrstila na gomilu svim profesionalno politicki angazovanim /belo/svetskim spodobama! Pocela sam od gradonacelnika mog Beograda, preko predsednika moje – sada zemlje – a nekadasnje republike zemlje u kojoj sam rodjena; do evropskih i americkog lidera sam expresno stigla, da bih se ubrzo vratila (samo na 1. pogled) korenu neuroze: roletnama! Padala je kisa iz sivog neba mog jos sivljeg – Be(l)o(g)grada, i nakon sto smo pokisle, preko blata dobauljale do stana, u koji se nasa 3clana porodica letos uselila, neposredno nakon izgradnje citavog bloka zgrada – popizdim, jer ne mogu spustiti 3 meseca stare roletne da nam ne kisnu 3 meseca stari prozori (od – kako nam “plasticar” rece – najnekvalitetnije bugarske plastike)! A pri samoj pomisli na “plasticara”… Kad sam rodbini i prijateljima pominjala korekcije koje sam trazila od “plasticara” – svi su me sazaljivo posmatrali, jer nisu mogli na meni primetiti nikakvu, kamoli uspesnu intervenciju… Cim sam shvatila da nemaju pojma o cemu pricam, pocela sam objasnjavati kako je u danasnje vreme to ono sto je u moje vreme bio: roletnar! I tako se na prozoru zaglavi roletna, a meni padne, te krenem sve terati u picku materinu lopovsku odakle su izmileli!!! I kleti, i pretiti, i… Pitala me je posle cerkica /sve i da nisam zaboravila da zatvorim vrata njene sobe – cula bi me, kao sto sam ubedjena da su me culi skoro svi stanari nase zgrade/: sta je to dabogda?! Rekoh joj: dao im Bog. A jel bi ih stvarno sve ubila? Rekoh kako ipak ne verujem, ali mislim da mi ne bi tesko palo da ih gledam kako se muce umirati iz bilo kog drugog razloga… Pitala sam se da li gresim, ali davno sam obecala sebi da necu lagati ljude koje volim, ni u vezi cega, kako ce sa mnom uvek znati na cemu su – da nije grmelo, culi bi i znali i oni cijim sam pominjanjem oskrnavila detinje usi. Elem, ja sam besna. Veoma! Razocarana. Tuzna. Apaticna. Nisam zelela imati vise dece (jer smo ziveli kao podstanari – mi, rodjeni u ovom gradu, u stanovima nekih koji imaju bar po jos jedan i u ovom i u svojim rodnim mestima. Jedva namicemo za ratu od jedne plate u porodici. Mi koji zelimo, kako rekoste, raditi.), jer mi se sve manje svidja i sve me vise plasi, svet na kom ce ostati za nama… I sto majki im lopovskih i krvnickih kad su nam sve sjebali!!! I zelela sam im da se pate kao mi, da im deca zive kao moje – koje u 21. veku u jednoj “metropoli” zivi losije nego ja u 20. veku; dete mi ide 2km peske do skole po prasini kada je toplo i suvo, a po blatu kada je kisno, jer kada su pre vise od 20 godina gradili blok ispred naseg – zaboravili su na trotoare!!! Od pomisli na sneg i led me uzas hvata. Psovala sam i pitam se kakvi to ljudi zive – i iz koje su se vukojebine dovukli, kad im 20 godina ne smeta da se povlace kroz prasinu i po blatu!? Covek koji gura svog odraslog sina u invalidskim kolicima po glatkom kolovozu. Kako cuti? Dve majke sa bebama u kolicima – zasto cute?! Ko je ovde lud? Dokle podmetati drugi obraz? Gde su njihovi obrazi?! Kada ce gospoda funkcioneri malo podmetnuti svoja ledja? Ali beskicmenjaci su to, odgovaram sama sebi… Vidjam sluzbena vozila koja kupe gradske poslenike, moje nove komsije – rekoh jednom vozacu pre neki dan (oni ne rade od jutra) da proveze toga koga ceka Vojvodjanskom ulicom, neka vidi na sta lice stajalista gradskog prevoza kod dve osnovne skole! Klimao je glavom gledajuci me kroz oblak duvanskog dima. Neko nema za hleb, a on truje i sebe i mene… Mi nekada nemamo za hleb, pa onda mesim sama, pa se pitamo – hoce li biti za struju… Dabogda… Ni ne znam da li je ovo komentar ili samo dopisna psihodrama; ali – ako biste popili kafu sa nepoznatom, frustriranom zenom u najboljim godinama, kada sledeci put dodjete u Beograd (ovo nije ni nalik nepristojnoj ponudi) – rado cu Vas pustiti da platite! Najsrdacniji pozdrav.
Jedan od boljih intervja koji sam gledao u zadnje vrijeme, a pratim/gledam ih sve. Više zbog odgovora, nego zbog pitanja. Posebno mi je drag onaj dio o mađarskom vozaču bijelog oklopnjaka i talentiranoj političarki, koja je slično kao i Kosorica, konačno uzjahala konja i čvrsto sjedi u sedlu. Odmah mi je mrvicu lakše jer od to dvoje imam noćne more. Gori su mi od HDZ-a, Milanovića i (širok-šor) SDP-a zajedno. Sanjam da me vozač želi pregaziti bagerom. A ona me ganja, uvaljuje mi plavi, promidžbeni letak A4 formata, gađa me zelenom flašom talijanskog, ekstradjevičanskog maslinovog ulja. Pun mi ih je k**** više. I njega, i ugljena, i podzemne elektrane, pranja mozga te silovanja na daljinu i blizinu.
Dobar mi je i onaj dio o Pipi Čarapi. Konačno vas je netko stavio na pravo mjesto – u bestijarij 😉 Tko će koga ako ne svoj svoga? 😉 Zna dite s kim ima posla.
vedrana…..pa ja vas obozavam….strahovitu zelju imam da vas upoznam i da makar malo sa vama porazgovaram. ako ikada dodjem u rijeku,nadam se da cete mi i ispuniti tu zelju. do tada,jebite i dalje ove gustere sto su se nakotili na ovoj predivnoj planeti….ne mogu vam nista….vas otrov je mnoooooooogo plemenitiji od njihovog. puno zdravlja i srece. voli vas marjan
Zena genije !!