Ja volim mačke. Zato sam rekla Tanji: \”Ne idem s tobom u azil.\” Tanja je uporna pa smo ipak otišle. Ima tri psa, imala bi ih više da ne živi s kim živi. Životinjama je nosila hranu, rekla mi je da ćemo dva psa \”malo prošetati\”. \”Samo ti šetaj\”, rekla sam, \”bez mene.\” Kiša je padala, gacale smo kroz blato, mogla sam biti doma i gledati Pepicu kako mi pokazuje blještavo bijeli trbuh.
Čekala sam ispred azila. Tanja je izašla i pružila mi povodac. Nisam se snašla. Uzela sam ga i preko volje pogledala u to nešto što ću protiv svoje volje \”šetati\”. Naravno da to što sam vidjela nema veze ni sam čim ili ima veze s nečim što ja ne razumijem. Kuja me gledala očima moga pokojnog oca. Zatvorila sam oči, pa ih otvorila. Zatvorila, pa otvorila. Oči moga oca uporno su u mene gledale.
Morate nešto znati o mome ocu. On je bio apsolutno najodvratnije biće u mom životu. Ciničan, otrovan, nasilan, podrugljiv. Zločest do pakla. Slabije je zlostavljao, jače izbjegavao. Bila sam jako mala kad sam mu željela smrt. Da me više ne tuče, da mi se više ne ruga, da mi ne dobacuje uvrede. Bože, što bih bila dala da se pojavio netko tko bi me odveo daleko, daleko od očevih gadnih, smeđih očiju boje crne zemlje.
Umro je daleko od mene i prekasno da bih mogla njegovu smrt osjetiti kao spas. Kako bih i mogla kad su njegove oči ostale sa mnom? Oči bijesnog psa, oči neprijatelja, oči bića koje me mrzi i uživa u mom strahu koji nikad nisam mogla sakriti. A onda, u onom azilu, bilo je to pred mjesec dana… To su bile očeve oči i nisu bile očeve oči, ako me možete razumjeti?
Njene su oči bile tople. Jedina riječ koja mi pada na pamet. Oči su bile tople. I govorile su mi da su ovo prave oči moga tate. Bilo mi je neugodno, prestara sam da bih u napuštenoj kuji tužna i topla pogleda tražila i našla oca kakvog sam željela. A opet, što znači biti star ili prestar? Ja jesam stara, ali tko mi brani da usput budem još i luda?
Kuja danas živi s nama. Moj muž u njoj vidi samo kuju jer nikad moga oca nije upoznao. Ma, ne, ne, ne znači da biste vi svoju bol mogli riješiti odlaskom u azil. Ovo je samo moja priča.
