Moja se djeca meni nisu dogodila a ni djeca mojih prijateljica nisu bića nastala zajebom. Sve smo mi željele našu djecu. Često se prisjetimo kako smo ih ludo voljele. Kad je prvi put reklo tata umjesto mama… Jako nam je bilo bitno da kaže “tata” jer tate u doba kad sam ja bila mamica baš i nisu bile lude za bebama. Danas, navodno, jesu.
Zašto sam htjela djecu? Što sam rađanjem dobila? Smije li se o rađanju djeteta raspravljati kao o gubitku ili dobitku kad znamo da je imati dijete dobitak. Dobitak? Osmijeh krezubih usta kad ono ima šest mjeseci jest dobitak. Otisak malog dlana na listu papira koji ti dijete uruči na vratima vrtića jest dobitak. Kad ti telefon zazvoni u tri ujutru a petnaestogodišnji sin ti javi da ipak neće postati tata, ona je dobila, jest dobitak. Kći ti diplomira u trideset i drugoj, kud ćeš veće sreće? On ne oženi drogiranu kozu, ona se ne uda za pijanog nasilnika, puna šaka dlaka. Da, djeca jesu dobitak.
Čovjek tako dođe u neke godine. Krene zbrajati dobitke. Nekome od tih možda padne na pamet da je život mogao provesti i kao gubitnik. Proljevi, temperature, neprospavane noći, odlazak muža zbog dječje dernjave najprije u dnevni boravak a zatim u stan cure koja ima samo mačku… Jedinice, dvojke, tenisce, traperice, mobiteli, motori, auti, sudari, drogiranja, gaženje starice na zebri, skupi odvjetnici, socijalne radnice, psiholozi, psihijatri, spavanje do podna, izlazak u ponoć, dolazak u devet ujutro, čekanje na alimentaciju…
Svatko tko ima djecu zna da su ona radost čak i onda kad ti sin ubije prijatelja s kim je krenuo na cugu. Ili kad ti sin ubije curu koja je s njim ostala trudna. Ili kad ti sin ubije… Kćeri ne ubijaju, one te usrećuju na tisuću drugih načina. Znam odvjetnika koji brani mlade ubojice, provalnike i poludjele ovisinike. Njihove majke nikad ne odustaju od borbe za prava svoje djece, ona su u njihovim očima uvijek žrtve.
Ponekad se zapitam kako bih se ja ponašala da sam majka ubojice. Da li bih mu u zatvor nosila čiste majice i uplaćivala lovu na zatvorski račun? Sigurna sam, sto sam posto sigurna, ja sam majka drugačija od drugih. Nikad ne bih nogom kročila ni u pritvor ni u zatvor. Moje dijete godinama bi trunulo u sobi dva sa tri sa još petoricom sebi sličnih. Baš bi me bilo briga što svi seru u jamu metar udaljenu od njihovih kreveta na kat. Sigurna sam, moj sin ubojica izgubio bi mamu, osim…Osim ako ga onaj pokojnik ili ona pokojnica nisu izazivali, izazivali, izazivali…
Ma, djeca su dobitak. Baš dobitak! Kad ostariš pokloniš im kuću u kojoj živiš a oni ti onda dolaze u starački dom, ponekad i dva puta mjesečno. Neka posebno dobra djeca, ima takvih, svoje roditelje znaju nazvati i jednom tjedno. Zvučim zlobno. Da li sam djecu rodila da bi mi svakoga dana telefon jednom zazvonio? Ili sam ih rodila…Zašto sam ih rodila?
Pojma nemam. Jedino u što sam sigurna jest, stiže zima. Moj četrdesetpetogodišnji sin ima osjetljive sinuse a kapu ne nosi. Ponekad ga ujutro, kad je baš jako hladno, nazovem ali mu je telefon u ranim jutarnjim satima isključen. I u kasnim jutarnjim satima. I prijepodne. I poslijepodne. I uvečer. Ma, nema veze. Jučer ga je moja prijateljica srela na Korzu. Smijao se. Njoj se čini da je zdrav.
foto: Tyler C
Isto pitanje isti odgovor 🙂 pozdrav od Veronike
Zato jer smo majmuni… od nagona se pobeci ne moze. Ovaj pokusaj racionaliziranja animalnog u nama jest duhovit, sentimentalan cak inspirativan, ali na koncu uzaludan.
Ma zašto čitam ovaj Vedranin blog? Milijiun puta se ne slažem s njom, ima svjetlosnim godinama svjetonazor udaljen od mog…..
…. ali ja je volim, draga mi je zbog toga što je vjerodostojna, ne odstupa nikad od svog stava.
I majka je. I to priznaje punim srcem i dušom.
Čitam te i dalje, Vedrana….
Исто питање сам себи постављала милион пута. И одговор је увек исти, колико год некоме звучало чудно: мужа сам обожавала и уживала сам да та чуда живота (имам их троје од преко тридесет) доносим на свет. Уживала сам у сваком тренутку, трудноће, порођаја, дојења, преповијања, зубића, плача, обданишта, школе… Истом снагом их волим и данас. Деведесетих је било веома тешко. Мој муж је постао човек кога више не препознајем, али сам успела да сачувам оно што сматрам највреднијим из наше неуспеле везе (некако је пропала заједно са екс-Ју; ја сам се у том хаосу сналазила, он је решио да се сналази са боцом вињака…). Елем, деца су ми успешни људи, што значи, не дрогирају се, не коцкају се, не опијају се, никоме не наносе зло. Нису сви завршили факултете (ко каже да то мора?), али раде и поштено зарађују свој хлеб.
Да ли желим да живот почне да ми се врти око оног недељног телефонског позива? Не желим. Желим да моја деца наставе да имају своје животе, а ја свој, па макар то било и у старачком дому (што и спада у мој петнаестогодишњи план, сада ми је 63). Да имају своју децу у којој ће уживати као што ја уживам у њима.
Они су ми доказ да мој живот није протраћен!
Ето!
Bravo! Važno je biti zadovoljan na kraju , kad se sve zbroji,zar ne!
Svaka Vam čast!Nadam se da ću doživjeti vaše godine i vidjeti svoga sina realiziranog i ispunjenog u svakom pogledu (sa ili bez fakulteta,sa ili bez dobro plaćenog posla…)Vjerujem da Vam to donosi mir i izmami zadovoljan smešak!
Vedrana vi ste carica keva! Pozdrav od trudnice i buduce keve 🙂
Sve je to jedna velika žrtva ! Možda bi trebalo zeznuti evoluciju i ne biti na gubitku?!
Istinito i, skoro kao uvek, prilično gorko. Hvala Vam.
Ja znam samo jedno: od kad imam decu ja neprestano brinem, s razlogom ili bez, ali brinem, onako celim biće, zgrčim se od brige povremeno, skroz blesavo, ali istinito. Inače oni su dobri ljudi, pre svega plemenite i vaspitane, civilizovane osobe, sa svojim snovima, stavovima, ali sve to nema veze, u svim ovim godinama nisam brinula samo kada sam bila u nesvesti! Pakao. Prvi put u životu sam napisala ovako nešto. I kako onda da uživam kad se satirem od brige?!
Ponekad, usred pretjerane zabrinutosti, iskoračim na stranu, pogledam ih i sama sebi kažem: Bravo, uspjeli smo!
Jedino boli što moja djeca nemaju i ne vide budućnost u našoj domovini za koju je i njihov tata ostavio svoju mladost i zdravlje. Jer u Hrvatskoj ne prolazi dobrota i poštenje!!!
Dobitak…NADAJMO SE:))
treba UVIJEK BITI OPTIMIST…
pa,to i jest uloga roditelja-prije svega…
Biti vjeciti OPTIMIST,makar ponekad pun strepnje-ali optimist…:)))
Kućni mi je isključen navečer, da mi oni prodavači koječega ne probude dijete, koje je malo pa ide ranije na spavanje… a mobitel gasim zbog Fejsbuk obavijesti, inače ne bih oka stisla – ljudi tamo lajkaju i pišu u svaka doba, kad su noćne ptice ili iz različitih vremenskih zona… I mamu zovem jednom na dan, baš tako… a otac bi mene zvao više puta i uvijek isto pitao (kako si, šta radiš?) i baš me to nekad smetalo… sad ga nema već 4 godine… da mi je samo da me opet nazove… kunem se da mi ne bi smetalo, ni jako kasno, ni jako rano, ni koliko god puta bi njemu to trebalo!
I tako sam se ja prepoznala u ovom tekstu – ne kao majka, već kao mamino četrdesetogodišnje dijete. Večeras neću ugasiti ton na telefonu i idem sad nazvati mamu, da joj kažem da je volim najviše na svijetu, da već nosim toplu jaknu i da još nije dovoljno hladno za kapu, iako imam astmu.
Ja zelim cijeloga zivota ostati tata.
Ponosan sam i na dijete.
I na to sto sam tata.
Inace odlican tekst.
bravo Vedrana, malo sam starija od vas i mama na kubik, nema dana da si ne postavljam ista pitanja, kako je stanje dijeca će me posjećivat na psihijatriji, barem se nadam, trudim se da do toga ne dođe jer bi se možda sramili takve mame iako oni nisu nikad marili da li se ja možda sramim zbog njih, ćitajući komentare tješi me što nisam jedina u takvim problemima
Umesto komentara:
“Vaša deca nisu vaša deca.
Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su sa vama, ne pripadaju vama.
Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
jer ona imaju vlastite misli.
Možete okućiti njihova tela, ali ne i njihove duše,
jer njihove duše borave u kući od sutra,
koju vi ne mozete posetiti, cak ni u svojim snovima.
Možete se upinjati da budete kao oni,
ali ne tražite od njih da budu poput vas.
Jer, život ne ide unatrag niti ostaje na prekjuče.
Vi ste lukovi sa kojih su vaša deca odapeta kao žive strele.
Strelac vidi metu na putu beskonačnosti
i On vas napinje svojom snagom
da bi njegove strele poletele brzo i daleko.
Neka vaša napetost u Strelčevoj ruci bude za sreću..
..jer, kao sto On ljubi strelu koja leti,
isto tako ljubi i luk koji miruje…”
Khalil Gibran
Dobitak,ipak,draga moja Verdana…to ovaj tvoj tekst i potrvdjuje.
Prekrasno. Naježila sam se.
Најбољи Халил Џубран (Khalil Gibran). Прочитаћу га поново!!!
http://www.youtube.com/watch?v=s-pFAFsTFTI
Ajd’ i ja, koji nisam rađao, da neku reč pridodam. Kao otac dvoje, kao deda četvoro, kao udovac jedan. Ne znam da li da nazovem srećom što ih ima (imam) takve i toliko? Ne znam! Zadovoljstvo (šta ćeš više) osećam i nosim. Pomislim kako su. Kako im je. Ne zapitkujem ako ne kažu. Naslućujem i vidim. Radujem se i brinem (ne tugujem srećom).Radost dozvolim da vide, brigu ne! Još kada su kći i sin došli na svet moja Anja i ja smo odlučili da nikada ne primenjujemo ono što nam nije odgovaralo kod naših roditelja. Da ne popujemo i radoznalo zapitkujemo. Samo smo se ophodili i živeli tako zajedno da imaju dobar primer i sistem vrednosti. Dali smo im i davali (čuj mene, davali kao da sam zatvorski čuvar) potpunu slobodu, uvereni da smo dobro zasejali. Sada su oni članovi svojih porodica imaju svoje živote, brige, borbe. Ja sam po strani (uslovno) al’ tu sam kad god zatreba. Uživam sa njima i kada se ne sretnemo nedelju, dve il’ više. Samo senku na sve to baca Anjino fizičko neprisustvo da u ovome uživamo zajedno kako je bilo dok su odrastali i svoj put krčili. Imati decu? DA! I UVEK DA! Dovoljno je danas samo čuti pitanje: “Kako si tata?” – kći ili “Kako si ćale” – sin (muško, glumi grubost, znam i razumem a sa njim sam češće). I znam da smo ona i ja to zaista dobro uradili!
Pozdrav mamama – jedan tata!
P.S. Moj odgovor na pitanje šta je moja domovina je uvek bio: “Moja domovina je moja porodica!”
Sada mi se domovina proširila!
Vedrana, TI, divni stvore:)
Iako smo navodno evoluirali u odnosu na životinjski svet ,pa je smisao života sve drugo a ne biološka repporodukcija ja lično ,na osnovu iskustva sa decom baš ne vidim neku posebnu razliku.Čovek vremenom kako deca rastu postaje nekako suvišan u njihovom svetu-da pravo kažem više mi liči na lososa u onim plićacima Aljaske.
Imam jednog sina, odraslog,sposobnog u svakom pogledu.Ponosna sam na njega.Kao mali bio mi je i previse privrzen.Od kada je ozenjen (od prije sest godina) imam osjecaj (ponekad) kao da sam ga izgubila.Drago mi je da ima svoju djecu, voli ih i uziva u njima, ja isto uzivam sa unucicima ali meni nedostaje da me cesce nazove i pita kako si mama?Mi se vidimo i cujemo preko Skajpa jedanput u deset dana.Meni je to premalo. Ne treba da me zove svaki dan ali bar dva puta u tih deset dana bi me cinilo mirnijom.To sam mu rekla vise puta,,ali on ostaje pri svom.Sta drugo nego da uvijek iznova zakljucim da sam sretna sto ga imam i da sam uvijek u mislima sa njim i u dobru i u zlu.Naravno da mi je on veliki DOBITAK!!!
Sjajna Vedrana…uzivanje je citati vase tekstove!
Ovaj tekst ima divne komentare…rasplakali ste me… Mislim da smo se odaljili od svojih najmilijih zato sto zivimo u ovako uzasnom vremenu koje bukvalno melje coveka…puno pozdrava fenomenalnoj Vedrani i vama, tako dragim ljudima!!
Kao i uvek,Vedrana ima odlicnu temu.
Moj zakljucak je : Deca su najveca sreca i dobitak za svako normalno bice. Kakvi ce biti ljudi kad odrastu ,zavisi najvise od toga kako, sa kim i pored koga odrastaju .DOBITAK su svakako ,samim tim sto postoje.
Da, da to su te roditeljske fobije, koje skoro svaki roditelj ima Prepoznaju se u raznoraznim situacijama po krajnje šokantnim pitanjima, naravno retoričkim, i preteranoj i skoro uvek nerealnoj brizi za svoje mlade. Odatle i proizilazi izreka:”Ne daj Bože da ti se desi ono što ti roditelji pomisle”. Moji su bili brižni izabrinuti, ali ja sam bila i ostala apsolutni šampion besmisla i ludila pošto, takodje, imam dva deteta različitog pola.Evo par mojih bisera:
1. Ćerci kad ide u grad:” Tamo sigurno gde ideš ima i droge, ne ostavljaj nikad svoju čašu s pićem, čak i kad ideš u toalet”,
– Sinu: “Zašto nosiš taj crno-beli džemper? Prolaziš u povratku preko Zvezdinog i Radovog stadiona, uhvatiće te navijači, ima da te razbiju.”
2. Kad idu na put: ” Pazi da ti ne ukradu sve pare,obavezno kad stigneš u sobu, sakrij sto eura pod tepih da imaš s čim da se vratiš”.
3. Kad su na kompu: ” Ne ostavljajte svoje slike , ukrašće vam identitet.”
4. Kad idu na roštilj s prijateljima:” Nećete valjda u šumu? Ima krpelja, dobićete Lajmsku bolest”.
5.Kad idu na bazen: “Jel se spuštaš niz tobogan? Samo da znaš, cigani lepe žilete na žvake, pa se zabavljaju tako što seku takve kao što si ti”.
6. Kad idu negde kolima: “Idi tamo, ali se vrati taksijem, ne daj mu da popije više od jednog piva, sećam se na tvom osamnaestom rodjendanu, sva mi kada bila ispovraćana”.
7. Ide sa dečkom na more/skijanje: “Jel znaš ko su njegovi? jel su zdravi, moraš to odmah da se raspitaš, tako ona mala… za onog svog mislila fin mladić, a ono ima šizofreniju na dedu, držali ga u podrumu zaključanog i niko ga nije pre upoznao”..I tako bih mogla beskonačno, ne mogu svega ni da se setim, a nekih besmislica kojih se sećam, sramota me da napišem…
Bravo Vedrana. Super napisano. Djeca su veliki dobitak………
Sto se tice mogucnosti da moja kci nekoga (namjerno) ubije, siguran sam da je to i zasluzio, jer nakon 25 godina odgajanja djeteta znam da druga mogucnost ne dolazi u obzir. Svaki roditelj bi trebao poznavati svoje dijete poslije toliko vremena, zato sam bezuvjetno na strani svog djeteta u svakoj situaciji.
Veoma je vazno da se u vaspitanju deteta “slika i zvuk slazu”, to jest da ne radite jedno a pricate drugo, jer “reci vetar nosi…” Ako je sinhronizacija dobra, znate da ste dobro posejali (kako je lepo rekao neko pre mene!) i mozete da verujete detetu. Tada nema razloga za preteranu brigu. I onda znate da cete uvek biti uz dete, kakav god problem bio. Ne treba traziti od dece da budu savrsena jer ni roditelji to nisu. Svi mi samo gresni ljudi i svako ima svoj put, kidali se roditelji od brige ili ne. Ni sebe ni decu ne mozemo zastiti od zivota… Deca su definitivno blagoslov, ali su pre svega ljudi, maleni ili odrasli, svejedno, a covek je samo svoj! (Nemam pretenzija da delim lekcije, to je ono u sta duboko verujem!)
Verujem – ovaj život je SAMO kvalifikacija za ČISTILIŠTE , TU SLEDI usmeravanje prema PAKLU ili prema RAJU . Međutim , pre ČISTILIŠTA se mora umreti ! E sad da li ćemo umreti kao govna ili kao ljudi -verujem da je osnovno pitanje ove civilizacije koju činimo svojim prisustvom i svojom reprodukcijom u svoje potomstvo. Međutim… to je mehanizam …
A ovo : ” Moj četrdesetpetogodišnji sin ima osjetljive sinuse a kapu ne nosi. Ponekad ga ujutro, kad je baš jako hladno, nazovem ali mu je telefon u ranim jutarnjim satima isključen. I u kasnim jutarnjim satima. I prijepodne. I poslijepodne. I uvečer. Ma, nema veze. Jučer ga je moja prijateljica srela na Korzu. Smijao se. Njoj se čini da je zdrav.” JE LJUBAV i zato ih i imamo… lepo je odvojena mehanizam od ljubavi čiste i dosadne -našu kći , bez obzira na to gde je i kako je jurimo da jede , da se obuče , da stvi kapu , da stavi šal , da uzme toplu obuću – koliko god bili dosadni – njoj to prija – pripada negde , negde je bezuslovno voljena i to vraća radom i ličnim uspesima … Ostvaruje se svaki dan na pozitivan način po ceni jednog tanjira tople supe začinjenog toplom reči i poljupcem u kosu i milovanjem po koji , zlato naše … Pa koga bih ja voleo tako silno …
Duško Radović reče a ja citiram :
“Neko je jutros obuvao cipele drškom kašike za supu, pa se odjednom setio – otkad nije pojeo ništa kuvano i toplo! U zamagljene oči navrla su mu sećanja na majku, detinjstvo, na one žute i tople supe, na one tanke, guste i slatke rezance, na svečanu zvonjavu kašika… ” i zato MAJKO NE PITAJ ZA GLUPOSTI , PITAJ JEL KAPA NA GLAVI I DA LI SE ČUVAJU SINUSI …
PUN CITAT glasi :
”
Neko je jutros obuvao cipele drškom kašike za supu, pa se odjednom setio – otkad nije pojeo ništa kuvano i toplo! U zamagljene oči navrla su mu sećanja na majku, detinjstvo, na one žute i tople supe, na one tanke, guste i slatke rezance, na svečanu zvonjavu kašika u dubokim i punim tanjirima… Rasplakao se naš sugrađanin u polumraku antrea i nekoliko vrelih suza kanulo je u davno ohlađenu i zaboravljenu kašiku.
Duško Radović”
I za utehu majko – Desilo mi se , meni sinu , posle velikih jurnjava u poslu i životu na sred ulice- setim se da nisam obišao staru majku gotovo punu godinu dana . Zar misliš da mi suze na sred jebene ulice nisu krenule same , u hodu , iza naočara za sunce … Stresao sam se od temena do pete .. Rekao sam sebi -jebeš ovaj život i otrčao na drugi kraj grada da je obiđem … Umrla je nedugo posle toga -kao da je čekala i kao da me je pozivala da dođem da se rastanemo .
I zato MAJKO evo jedne od Jesenjna i uvek plačem kad je čitam , sin majci :
“Pismo majci
Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.
Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.
U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.
Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.
Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.
Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.
Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.
I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.
Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu. “
baš lijep text punog srca, tako je
Ne mogu nasa deca nama vratiti dugove jer smo mi kroz njih vratili dug nasim roditeljima a oni ce nama dugove vratiti odgajajuci svoju decu. I tako u krug.