Krešimir Prvi Najveći

Pepa Pig, tata Pig, beba Pig urlaju poput luđaka. Muž na mene reži. “Ne može li bar malo tiše?” “Krešo, molim te, stišaj ton, nonića boli glava.” “Ne boli me jebena glava, samo želim da umuknu jebeni Pigovi.” “Zašto urlaš”, čujem sebe kako urlam, “moj unuk je i tvoj unuk, reci mu ti da stiša ton.” Muž na noge navlači japanke i nestaje.

O čemu se radi? Dobili smo na čuvanje Krešu. Krešo je najpametniji desetogodišnji dečko svoje generacije, i vrhunski nogometaš, ove će godine trenirati devet puta tjedno, lupa po tipkama klavira dva puta tjedno, o svojoj kosici sam brine, trenutno na glavi nosi ljubičaste, ružičaste i zelene pramenove.

Pokušavala sam nekoliko puta razgovarati sa sinom. “Mama, ne razumiješ vrijeme u kome živiš.” “Ti nisi normalan, ne može dijete samo odlučivati što će raditi sa svojom kosom. Mali izgleda poput idiota. On ne zna što znači “ne”, zašto mu sve dozvoljavate?” “Možeš li ga čuvati ovaj vikend, žena i ja bismo se htjeli malo odmoriti.”

Listala sam literaturu prije nego smo dobili Krešu. U svakoj je knjizi pisalo da djed i baka najviše na svijetu vole svoje unuke. Moj muž i ja smo dvoje perveznjaka.

Jučer sam očekivala vodoinstalatera. Bila sam sama sa Krešom jer je muž hitno odjurio na servis koji je obavio prije tjedan dana. Pepa Pig derala se poput rodilje čiji ginekolog nije čuo za epiduralnu. Mislila sam da je naš unuk, pametan poput Sokrata, nadrastao priču o Pepi. Danas ni Sokrati nisu ono što su bili.

Rekla sam Kreši: “Dolazi nam jedan barba. On je vrlo značajna osoba u mom životu. Popravit će nam vodokotlić, zato ću ja ovoga trena isključiti Pepu pa ćeš je gledati kad barba ode. Jesi li razumio, Krešiću?” Tata Pig je bebi Pig, derući se, nešto objašnjavao. Krešo se smijao. Skupila sam svu svoju hrabrost i poslala obitelj Pig u kurac. Krešo je pobjesnio. Zgrabio je tefon i nešto nekome govorio. Plakao je kao da mu zubar porodice Pig vadi zube krampom.

“Krešo, sada će k nama doći jedan barba koji noni mnogo, mnogo znači. Moraš biti jako pristojan, pružiti barbi ruku i reći, dobar dan, ja sam Krešo.” “Hoću poslije toga moći otići na kiosk i nešto kupiti?” “Hoćeš.” “Dat ćeš mi sto kuna?” “Hoću, samo, molim te k’o boga, budi dobar.”

Bacio se na kauč, šlape šutnuo u ekran televizora.  “Kad će doći barba? Daj mi mobitel. Meni je dosadno.” “Neću ti dati mobitel jer si mi onaj stari bacio u bazenčić.” “Onda ću glasno gledati Pepu Pig.” “Nećeš glasno gledati Pepu Pig”, iz mene su izlazili krici koje ispuštaju luđaci kad im navlače onu košulju, “nećeš, pizda ti materina!”

Naravno da je baš u trenutku kad sam izgovorila”pizda” i “materina” u naš dnevni boravak ušao vodoinstalater. Gledao mo zgroženo. Krešo je tiho jecao.

“Kako se zoveš, curo?” “Ja sam dečko, dobar dan, barba, ja se zovem Krešo”, glas mu je drhtao i mala ruka mu se tresla dok ju je pružao vodoinstalateru. “Ja sam Željko.” Vodoinstalaterov pogled mi je govorio, zlostavljačice, kurvo stara. “Imate krasnog unuka, baš je otkačen s ovom šarenom kosom.” Željko je imao istetovirane ruke, noge i vrat, na njegovim golim leđima ogromni zmaj rigao je tamno crvenu vatru.” “Da, krasno dijete.”

Kad je otišao zlikovcu sam dala sto kuna, rekla mu da može kupiti cigarete, u kafiću popiti kavu i pivo i još sam mu dala mobitel da po njemu drka. “Ne bojiš se da će me netko ukrasti?”

Još uvijek sam urlala od smijeha kad je na terasu stupio moj četrdesetogodišnji sin. “Gdje je mali, nazvao me da hitno dođem po njega, rekao je da mu je s tobom dosadno.” “U kafiću.” “U kafiću, s kim?” “Sam.” “Sam? Ti si potpuno luda.” “Jesam, potpuno sam luda i ne razumijem vrijeme u kome živim.”